Ana-Marija Radosavljević: DEVOJKA SA GITAROM

ANAMARIJA

Devojka je sedela na kauču, sa svojom crnom gitarom u rukama, pokušavajući da otpeva pesmu. Ili da je napiše. Tako nešto. Prsti su joj igrali preko žica koje su se usecale u njene jagodice. Pokušava je da pronađe pravu melodiju za ono što je osećala. C joj se činilo suviše običnim, dok je G zvučalo isuviše veselo. F je bio dobar zvuk, ali još uvek se mučila sa „pravom“ verzijom. Prsti su joj bili slabiji nego što je želela da prizna, a i ruku na srce, nije baš da je redovno vežbala da svira. Bio je to više hobi. Nešto da prekrati dosadu i malo podgreje glasne žice. Šest godina osnovne muzičke škole kao da je bilo čisto gubljenje vremena. Tamo te uče da izvodiš već napisane numere, ne i da ih sam komponuješ. Ipak, znala je da problem nije bio u melodiji. Ona bi došla kad tad. Ne, pravi problem je bio tekst. Naime, pesma koju je pisala (ili bar pokušavala da napiše) je bila prilično lična. Pokušavala je da pet godina prijateljstva (i jednu bez njega) pretoči u nekoliko stihova. Pa još i da se po mogućnosti rimuju. S njene tačke gledišta, to je delovalo kao nemoguća misija. Ali morala je da pokuša. Osećala se kao da će da se rasprsne u hiljadu komadića ako uskoro ne iskaže šta oseća. Potiskivala je svoje emocije već mesecima, nadajući se da će one s vremenom nestati, ali to se nije desilo. Kako je vreme promicalo, postajalo je sve gore. Divila se piscima koji su tako elokventno prenosili sve svoje najiskrenije misli i osećanja u svoja dela bez problema i bez cenzure. Njena omiljena pevačica je uvek govorila kako joj je mnogo lakše da se suoči sa onim što oseća kada napiše pesmu o tome. To joj se činilo kao interesantna stvar u teoriji, ali praksa joj je pokazivala drugačije. Odakle početi? Od svih tajni i internih šala za koje su znale samo ona i njena bivša najbolja drugarica? Kako dragocene trenutke poznate samo njima podeliti sa svetom, na primer kada su napisale poruku njihovim roditeljima u vidu testamenta kada su odlučile da igraju lošu verziju Slenderman-a (u kojoj je čak imao i oči). Kako melodično preneti sve šetnje do škole, kao i priče iz autobusa kada bi se u njemu srele pre ili posle časove. Stajanje na ćošku ispred zgrade uz razgovore koje bi uglavnom prekidala samo slaba bešika jedne od učesnica. Kako bi mogla u pesmi da prepriča sedenje ispred televizora u novogodišnjoj noći dok su im išle suze od smejanja zbog čitanja neobičnih imena tokom odjavne špice. Kako preneti nelagodnost koju je osećala kada je njena drugarica počela sve češće da se viđa sa novim i naizgled boljim osobama od nje, čija su mišljenja i stavovi, naizgled slični devojčinim, odjednom bili mnogo značajniji. Kako izreći bol koju je osećala kada je njena najbolja drugarica zaboravila na njen rođendanski poklon mesec dana. Kako prihvatiti činjenicu da joj poslednji rođendan nije ni čestitala. Kako se u pesmi može iskazati neshvatanje činjenice da je sa svakodnevnih poziva i razgovora posle škole moguće preći na „seen“ na fejsbuku koji vam se uporno ruga u lice već jedanaest meseci. Kako je mogla da objasni kroz pesmu da je slaba osoba; osoba koja bi oprostila jedanaest meseci od poslednje poruke, deset od poslednjeg razgovora, mesec i po od poslednjeg polu-prinudnog javljanja, četiri dana od ignorisanja u autobusu. Devojka je samo želela da zna zašto. Ništa više, ništa manje. Zašto nije mogla da je pogleda u oči, nego bi radije otišla na drugo stajalište. Šta je to devojka uradila da zasluži takav tretman. Osetila je kako joj tople suze klize niz već mokre obraze. Devojka shvati da nije mogla sve to da pretoči u pesmu. Nije postojao način da otpeva sve što je želela u tri do četiri minute. Ona polako odloži gitaru i uzme olovku u ruke.

I zato je, umesto pesme, napisala priču.

Published by