Лена Малешев: Непознати људи

16358965_1306226359424097_2139504299_n

„Непозната породица, шездесете године 19. века, Нови Сад“

Шеташ по галерији, гледаш слике бог зна којих људи и мислиш „Да, жене су тада чешће носиле шешире“ или „Интересантна мода је била тада“ можда ћеш видети и неког ко чудно изгледа па ћеш помислити „Која ругоба!“

Хајде, сада покушај да се сетиш неке своје успомене овековечене на фотографији. Прозор у прошлост, зар не? Навру ти сећања и емоције и чуваш ту слику као очи у глави.
И сад представи себи да се баш она нађе на зиду галерије, да је људи гледају као неки занимљиви експонат и изводе глупе закључке не увиђајући њену праву вредност. Тада та слика, када нема ко да је види правим очима, постаје комад хартије са само још једним заборављеним човеком. Ти си без имена, година, а сећања и осећања нема- отишли су за тобом или боље рећи остали су у времену. Да ли онда она има вредност? Шта је то у људима толико неважно да бивају заборављени? Са данашњом технологијом заборав је апсурд.

Ако се Србин дичи нечим онда је то крсна слава. Светац заштитник дома итд. Оно што је важније је да се тог дана сећамо предака и захваљујемо им. На чему? Вероватно само на њиховом постојању. То је довољно.

Тако да кад се запиташ која је твоја сврха и пођеш у „потрагу за смислом“ уместо да кренеш напред, освирни се назад. Сети се предака чија имена ни не знаш али знаш да су живели само по томе што ти сада бивствујеш ту где јеси. Можда је твоја сврха само да постојиш да би једног дана на свет дошао нови Тесла, Мајаковски, Наполеон или Мендела. Једино око чега ти остаје да бринеш јесте да за 200-300 година неко не види твоју слику и каже „Ала је овај имао смешну фацу!“

Непознат човек, друга деценија 21. века, Нови Сад

Published by