Milica Kerac: SADA SMO BEZBRIŽNI, LAKI I NEŽNI

MILICAKERAC

U junu prošle godine sam proslavila osamnaesti rođendan i formalno postala odrasla. Čudno je što sam se smatrala odraslijom kada sam bila sasvim dete, nego sada.
Uplivavajući u dimenziju odraslih, susrela sam se samo sa razočaranjima. Radeći posao preko leta, nisam se osećala odgovorno, poštovano i društveno korisno već potcenjeno i nesigurno. Psihička tortura zaposlenih, koji bi trebalo da paze jedni na druge, i izrabljivački fizički rad, uplašili su me kao ništa do tada. „Uči, Milice, uči.“ govorila sam sebi, „Da nikad više ne moraš da se vratiš ovde.“ (Kao da će mi učenje to zaista doneti…)
Ljudi u toj firmi su izuzetno nezadovoljni i frustrirani. Zbog prevelikog pritiska od strane nadređenih gotovo neprestano se svađaju, govore podrugljivim tonom i prevrću očima jedni drugima bez ikakvog ustručavanja. Neretko se i međusobno nadmeću, umesto da budu tim. Pokušala sam sebe da okarakterišem kao neprilagodljivu, iako to nikada nisam bila. U početku sam prihvatila da je to bio lični neuspeh i nisam mogla da krivim bivše „kolege“, uslovi pod kojima rade su nepovoljni i to je glavni razlog njihove ogorčenosti.
Samo se plašim da i njih svakog dana obuzima tuga i strah dok odlaze na posao. Ja sam od toga pobegla, makar na koju godinu, a ne znam da li oni imaju mogućnost da se sklone.

Pitam se da li je odrastanje zapravo proces ili se ono desi u jednom trenutku? Na primer – kada napuniš osamnaest godina. Ili dvadeset, pedeset…ili recimo kada se prvi put zaposliš.
Sećam se da sam u jednom pismenom zadatku u petom razredu napisala da bih mnogo volela da zaspim i probudim se sa osamnaest godina. Mnogo mi se sviđalo da zamišljam sebe „veliku“, jer ko je bio velik, bio je važan.
Trenutno živim svoj „san velike osobe“, a osećam se manjom od makovog zrna. San o prelasku u važnu osobu, a čini mi se da nikad nevažnija nisam bila.
Kao da se nalazim u nekakvom međuprostoru, nekoj čekaonici. Pomalo dezorjentisana. Baš kada bi trebalo da sam najprisebnija. Kako da donesem jednu od najvažnijih odluka u životu kada ne znam ni ko sam, a ponajmanje ko želim da budem.
Čeznem da se vratim u bezbrižno detinjstvo, da maštam i sanjarim, jer to sam najbolje znala. Možda se nisam osećala važno ali uvek sam znala da sam zaštićena i sigurna. Tada sam živela današnji san, a sada tadašnji. Izgleda da je u ljudskoj prirodi da žudi za onim što nema.

Posle prvog kraha, nisam se u potpunosti obeshrabrila. Nastavila sam da grabim ka zacrtanim ciljevima, doduše ovog puta linijom manjeg otpora – i zaposlila se u kafiću. Bio je to jedan omanji kafić koji posećuju uglavnom isti gosti. Neuporedivo lakši i zanimljiviji posao nego prethodni. Međutim moje (a verovatno i svačije) pretpostavke vezane za konobarisanje su se obistinile, i to isuviše rano. Posle svega dva dana, osetila sam na telu ljigave, pohotne poglede sredovečnih muškaraca, od kojih sam se zaledila. Druga konobarica, koja me je učila, pokušala je da me ohrabri rečenicom: „Ma ne brini, ako te gledaju, znači da si lepa ha ha ha“. Njena misao prenerazila me je možda i više nego sve ostalo. Usledile su nepristojne reči i otvorena udvaranja. Ubrzo sam napustila i taj posao. I više nisam pokušavala da se zaposlim.

U glavi mi stalno bruje glasovi starijih: „Nemojte žuriti da odrastete“ i „Što pre prihvatite realnost, to će vam biti lakše“. Čini mi se da su baš na ovo mislili.
Možda sam dete koje još nije spremno da se meša i poistovećuje sa odraslima. Možda je moje viđenje bilo isuviše naivno i sada preosetljivo reagujem na realnost „sveta odraslih“. Možda su i moje bivše kolege imali nekakve snove i ideale koje je ista ta realnost porušila.
Šta ako se i ona devojka na početku ježila od pužudnih pogleda i nepristojnih reči, ali je jednostavno n a v i k l a? Ako je i nju to nekada užasavalo zašto sada svojevoljno učestvuje u svojoj propasti? Jel uopšte ima izbor? Mora da je odrasla.
Ovakva stvarnost nije prihvatljiva. Ljudi se prilagodjavaju lošim, neretko zlim stvarima radi opstanka, a onda, oni nezadovoljni pribegavaju eskapizmu kao jedinom mogućem rešenju, a psiholozi posle to nazivaju „poremećajem ličnosti“, nešto mora da se menja.
Ukoliko odrasti znači postati imun na vređanja i omalovažavanja, ili još gore, imati udeo u tome; i istovremeno podrazumeva odsustvo prostodušnosti u čoveku, to znači da su sistemi vrednosti postali nakaradni. Treba ih popraviti! Jedino bi upostavljanje novih kanona zarvorilo ambis u koji sve dublje upadamo. Takvih kanona koji objedinjuju uspeh i moć kao glavne težnje novog doba i unutrašnju, dečiju čistotu, neophodnu za sreću i mir. Prirodno je da idemo putem napredka ali šta i čemu znači napredak ako na tom putu izgubimo sebe, svoju radost i spokojstvo. Trenutno, prvo isključuje drugo i obrnuto.
Propadamo – i ni jedan izum, niti kakva mudrost, i apsolitno nikakva tehnologija neće spasiti svet, to može samo nežno dečije srce. Dok ne p(r)ogleda dečijim očima, čovečanstvo će sve dublje propadati. A onda, onda potop.

Published by

One thought on “Milica Kerac: SADA SMO BEZBRIŽNI, LAKI I NEŽNI

  1. Sjajno filozofsko razmišljanje. Veoma zrelo (eto potvrde da si odrasla 🙂 ). Fotografija je predivna, dugo sam gledala u ovu medenu devojčicu pre nego što sam pročitala tekst 🙂

Comments are closed.