Marija Petrović: ONE

one

Pustite me da volim! Pustite me da grešim! A možda i jedno i drugo zajedno. Srećemo, sreli smo, a i sretaćemo razne ljude. Svi su oni tu sa razlogom, neki da nas nauče, neki da nas povrede,neki da nas zavole, a neki da samo prođu. Ali dragi čitaoče, već znaš da ću ja ovde govoriti o onima koji ostaju. One osobe koje će tvoje suze svojom krvlju brisati, one „u čijem smo srcu, naše srce čuli“. Pa zar se ne zapitaš, ponekad? Gde li su prijateljstva opevana u pesmama? Pitaš se, ali znaš da ima mesta i za tvoju šansu u ovom svetu, dovoljno je mali da se pronađemo, a dovoljno velik da nam nikada ne dosadi.

Kao zvezde rasute po nebeskom svodu, šetaju ljudi, sastavljeni od istih strahova i snova, sijajući potpuno drugačijim sjajem, guraju svoj kamen koliko god im tuđa sloboda to dozvoljava. U jednom trenutku, ne primetivši, počeli smo da volimo – one. Uplićemo naizmenično sudbine, a kad ti plačeš, plačem i ja, mada to ne moraš ni da znaš; a kada si ti srećan, ja sam još srećnija, a to ću ti dozvoliti da vidiš. Kao deca držimo se za ruke, ne bi li se zadržali na nogama. Možda nekad i padnemo, ali nećemo dalje od zemlje, onda se držimo još jače. Ponekad ja posrćem – izvini, ali kada ti posrneš moja ruka će biti odmah tu. Kada pustimo ruke, to je uglavnom da bismo ozvaničili obećanje malim prstom. Volim kada mi prepičavaš šta se dogodilo, volim kada optimistično sanjaš i podržavaš moje maštarije, a onda razmišljamo o planovima za budućnost, koje kasnije zaboravimo, kako to inače čine mladi. Ispunjujuće je kada se naše želje ostvare, ali isto tako uživam u svim onim trenucima u kojima smo ih kovali. Raduje me tvoja poruka, tvoj poziv, i onda kada govorimo ozbiljno ili me pozoveš na izložbu. Ne volim sve one šale koje govoriš na moj račun, ali sve zaboravim kada počneš da se smeješ na ono što si sama izgovorila. Uh, ponekad se i posvađamo. Rastanemo se besni. Neko vreme ne pričamo. Baš me povrediš, znaš. Stižu mi tvoje poruke, i znam da je vreme da se ponovo uhvatimo za ruke, jer razumemo da nam je tako lakše i jedino moguće, čak i kada probamo drugačije. Ne brini, biće vremena za nas, bar tako verujem, nadam se da i ti. Ali kada ti neko drugi, pruži ruku, nemoj ostaviti moju u vazduhu bez reči, važi? Ako dođe neko novi da me zameni, znaj da ću biti iskrena, a rešenje ćemo naći, bar smo svih ovih godina uspevali. Ali, oprosti mi što nisam bila najbolji prijatelj, oprosti što ti nisam uvek pomogla, što sam bila drska, što sam te povredila, što sam prećutala, što sam kad si me iznervirala ispričala sestri. Oprosti kada te nisam izabrala za para u školi ili sela pored tebe u klupu, oprosti što sam dopustila da te neko, pored mene tu, povredi. Nema opravdanja za moje odluke, jer moji izbori su – ja, a često biram pogrešne.
O, Jedan. Trenutak. Uspomena. Događaj. Datum. Reč. Savet. Zagraljaj. Jedna. Ti. Sve je sada neizbrisivi deo mene.
Neću zaboraviti, obećavam, sve ono što si učinila za mene, niti ću se ikada pokajati što smo toliko vremena proveli zajedno, zapravo izvući ću sve osmehe iz tebe da oboje naše doba.
Eto, hvala ti, nadam se da shvataš.
Za sve ONE jedinstvene prijatelje u mom životu.

Published by

One thought on “Marija Petrović: ONE

  1. Zaista prelepo. Emotivno, a nije patetično. Tekst odiše ljubavlju.

Comments are closed.