Dragana Lisić: ISKRA

Zima. Prokleta hladnoća i nedeljno popodne. Na železničkoj stanici u Novom Sadu gotovo pusto. Po ovakvom vremenu izlazi napolje samo onaj ko mora. Inje se nahvatalo po drveću i ljudskim srcima. 

Šetam ulicama u potrazi za lepotom. U potrazi za ljubavlju. U potrazi za sobom. Ne našavši ništa od pomenutog, stajem da sačekam autobus kog, kao po običaju, nema vekovima. Naočare mi se magle, uši i nos crvene, a kroz nos izdišem topao oblak. To je jedina toplina koju osećam. U tom moje razmišljanje biva prekinuto. 

– Seko, koliko je sati? – upita starac sa kesom u ruci. 

– Dva i dvadesed dva. – odgovaram mrzovoljno jer moram da izvučem ruku iz džepa. Bila bih manje mrzovoljna da je pitao neki plavooki dvadesetogodišnjak, priznajem. 

– Ima vremena. Reci mi, molim te, ako dođe jedanaestica. – reče i okrenu se. Izvadi iz kese čitav hleb koji zamirisa svežinom i poče da ga kida na komadiće. Ne primećuje moj začuđeni pogled, udubljen je u započeti posao. Rasparčava hleb na komade sitnije od zalogaja. Nakon manje od pet minuta pojavljuje se autobus koji je čekao. Ne primeti ga. 

– Izvinite… Došao Vam je autobus. – obratih mu se. 

– Da, da. Hvala ti. – reče i nastavi da čupka parčiće hleba ne obazirući se na autobus koji je ubrzo otišao. Dedica je ostao. Primetivši moj, sada već zabezeknuti izraz lica, pokušao je da se objasni:

– Nisam juče stigao da ih nahranim, pa moram danas nadoknaditi. – reče i videvši da ne razumem o kome govori, dodade: 

– Golubove. Šta ću, volim ih. Jedino njih imam otkako je baka otišla. – snuždeno me pogleda i nastavi da čupka hleb. 

Ta silna toplina koja je pohitala ih njegovog srca kroz te reči, otopila je inje sa mog srca. Takva toplina se retko sreće danas, po ovako hladnom vremenu. 

Stajala sam još neko vreme na stanici, zadubljena u svoje misli. Pogled mi je pao na tablu redova vožnje autobusa na kojoj je pisalo „Agneza volim te“. Nije bio u pitanju nikakav grandiozni grafit crvene boje. Bio je to samo sitan, običan zapis napisan usput ili u dosadi, ali ipak govorio je o nečemu velikom, o nečemu što je potrebno dokazati, pa makar i ovako malenim delom.

Postoji li išta silnije od ljubavi? Postoji li išta što može sa njom da se uporedi? Ona otapa srce. Ali jednom mi je jedna osoba rekla da ja ne volim nikog osim sebe. Zabolele su me tada ove reči kao oštrica i ostavile trajan ožiljak na duši. Ali sada, nakon izvesnog vremena, stojeći pored ovog ogromnog čoveka, ja, manja od jedne mrvice njegovog hleba, posmatram sebe i svoju ljubav. 

Kako voleti nekoga ko te povredio? Kako voleti nekoga ko ti je sputavao slobode, krojio život ne hajući za tvoje želje, nekoga ko je ravnodušno gledao tvoje suze kao da su obične kapi oktobarske kiše, nekoga ko je digao ruku na tebe, nekoga ko ti je razorio dušu i pretvorio je u santu leda? Ne volim, jeste! Kukavica sam i ne mogu takve da volim!

Ali ipak, moje ledeno srce ponekad otopi po koju kap sa sebe. Retko, ali ipak se dešava. Recimo, kada gledam neki film ili čitam knjigu. Umetnost otvara hodnike našeg srca za koje nismo ni znali da postoje, te onaj ko se njoj ne posvećuje, ostaje zauvek zarobljen u jednoj jedinoj prostoriji. Otopi se moje srce i u stvarnosti. Najviše pored dece koja gledaju onim još neiskvarenim okicama i smeše se onim iskrenim osmehom. Takođe, pored životinja. Pas ne može biti čovekov najbolji prijatelj jer nema sposobnost govora, ali sa njim može najkvalitetnije da se ćuti. Po koja kap se otopi sa srca i pored ljudi, ali jedino onih iskrenih, u čijim očima pronađem onu iskru koja trepti. Ako u nekom trenutku primetim da se ta iskra ugasila – odlazim i ne kajem se zbog toga. U mom oku ona još uvek pomalo sija. Kod dekice sa stanice je blještala dok je govorio o golubovima i baki.

Ta iskra je ljubav. Ona je dokaz da smo živi, da nam srce još uvek nije od kamena. Dragi čitaoče, sija li nešto u tvome oku?

16358462_1775388739449239_1622013974_n

Published by