Danijela Ristić: RAT NEMA LJUDSKO LICE

danijelaristić

Istina je da rat nema žensko lice, a nema ni muško, nema ljudsko. „Nemoj nikada misliti da rat, ma koliko potreban bio, ma koliko opravdan bio, nije zločin“

Mnogi od vas će zastati kod ovog dečaka, a mnogi će samo baciti pogled. Mnogi ga neće ni primetiti. „Pa ko je sad on?“ Ako me budete i pitali, verovatno ću reći da je to bio jedan od dečaka koji su se neko vreme tokom II svetskog rata nalazili u logoru Dahau. Niko nešto naročito bitan. Klimnućete glavom i reći „aha“ i tu će se naš razgovor na ovu temu završiti, možda ćemo malo opljuvati Hitlera ili šta ja znam, ali uglavnom će to biti to. Zato što i vi i ja znamo da je to pogrešno, da su ljudi patili i žao nam je, ali nam je malo preko glave svega toga. Ali neće nam možda pasti na pamet da nema ni sto godina od kako se desio ovaj rat. Nećemo se setiti svih tih ne tako bitnih ljudi koji su stradali u tom ratu, pa i u onim posle i ovim sada. To su samo neki ljudi, koji su se našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Sudbina. A šta onda kada se mi nađemo? Je l i to isto sudbina? Onda smo i mi isto tako tamo neki ljudi koje će neko možda nacrtati, pored čijih će crteža drugi ljudi prolaziti ni ne pogledavši ih u nekom bivšem logoru oko kog je zasađeno neko drveće da sve ne izgleda toliko strašno. A jako je strašno, strašno je što nemate šansu da živite samo zato što ste Jevrej, Rus, šta god… Čini mi se da dosta ljudi sve ove informacije prihvata samo površno, ljude kao brojke, kao da je sve neka ruzna priča koja se nikad nije ni desila. I ma koliko mi mislili da je ova tema prevaziđena i dosadna, ona je aktuelna… Šta mislite, koliko nevinih ljude gubi svoje živote u ratovima danas? Koliko je od toga dece? To jeste tamo negde, Boga pitaj gde, ali samo zato što se nešto ne dešava tebi, ne znači da nije tvoja stvar. Nama se dešava, nama koji volimo život, lepotu, Sunce, Zemlju, ljude… Naši ljudi završavaju mrtvi, nenađeni, negde zatrpani, naša deca, bez groba. Ne treba zaboraviti neke tamo ljude koji ginu u bitkama koje nisu njihove. Verovatno zvučim ludo, ali to sve jesu naši ljudi. Razumem ja da ne mogu ljubavlju da menjam svet, ali vredi pokušati, ako ništa drugo barem zbog ovih koji su svoje živote tako surovo i bez razloga gubili. Liebe macht frei.

Istina je da rat nema žensko lice, a nema ni muško, nema ljudsko, rat je monstruozna igra nakon koje ostaju samo krici nevinih duša.

Published by