Андреја Каргачин: АТЕЉЕ

andreija

Његов атеље је био оно што су можда сви очекивали од мене. И ја сам то од себе очекивала. Била сам хипнотисана и мало, савим мало, или и не толико мало, љубоморна. Све што сам ја до сада урадила, све оно што сам мислила да је шокантно и инвентивно, све је избледело, онако мало, урађено невешто на јефтином папиру јефтиним бојама, пред овим огромним композицијама, јасним као одраз у води.

И спојити старе предмете, дрвене кутије, одбачене цеви, телефонске слушалице са невероватно експресивним портретом… зашто се ја тога нисам сетила?

И тај портрет… моји портрети никада нису изгледали толико живо. Нешто у њиховим очима је проговарало. Моји су увек били залепљени за папир. Он је успео да их смести у простор између папира и реалности.

Али то није било оно што ме је највише збуњивало…

Прво ме је обрадовало то што је рушио предрасуде о томе како један уметник изгледа и како се понаша. Носио је фармерке и тамноплаву мајицу, није носио ни перје ни зелени бадемантил ни наранџасту перику, није причао уназад и није јео супу виљушком.

Причао је пуних уста, пио је пиво и причао је о фудбалу. Причао је о анегдотама из свог живота. То су били уобичајени, банални догађаји. И сви његови поступци у њима били су банални и смешни, налик детету са села које је дошло у град и тек учи како се понаша на јавном месту.

Рекао је да моделе налази на интернету, ко му се допадне, њега наслика.

Питали смо га за један васионски триптих.

„Па, прочитао сам једну дивну песму и, ето, пало ми је на памет да тако нешто насликам“.

Само то. И тада сам почела да се питам, гледајући га како се церека покушавајући да исприча некакав виц о Перици, да ли је све то сасвим случајно. Да ли су његове слике стварно паметније од њега? Да ли је он уопште свестан шта ствара?

Осећала сам како капљице беса слећу на мене као комарци на упаљену лампу на тераси… Да ли сам ја будала што сам читала све оне књиге?

*****

Ирена није волела да јој људи дају модне савете. Заправо, мрзела је то више од свега на свету.

„А ово?“, рекла је Ирена тај дан, веома усхићено.

Погледала ју је процењивачки.

„Не, та црвена не иде уз ову бордо“.

Остале девојке су носиле бордо.

И сад, црвено и бордо не иде. То пише негде у некој књизи. Ирена се презриво насмејала. Ко ће њој да прича о томе?

*****

Пре две недеље Милан је радио на неком случају. Двадесетогодишња девојка плавих очију, убијена ножем у својој дневној соби.

Прва ствар коју је приметио била је крв. Много крви. Много крви дивне, црвене боје. Црвена је боја живота у течном стању. А он је увек мислио да је плава. Плава крв? То је нешто сасвим друго.

Зелена, то би било лепо. Зелена крв. Да ли би онда другачије посматрао ову сцену коју види пред собом? Да ли би та крв и онда изгледала тако претеће, да ли бисмо имали тај нагон који имамо сада када видимо црвену течност како липти из нечијег организма. Та девојка је имала светлоплаве очи. Крв је могла бити и светлоплава, што се њега тиче. Небо цури из човека.

Софа у дневној соби била је јарко жута. Дречава. Није приметио пепео од цигарете на поду поред ње. Та софа је била дречава.

Милан је добио отказ после пет дана. Тужно се осмехнуо својој жени, некако збуњено, не знајући шта да каже или уради. Било му је жао, страховито жао, пошто је много волео тај посао. Који очигледно није био онај за који је он предодређен.

*****

Стајала сам пред њом, дивном плавооком девојком мало старијом од мене. Гледала ме је као да сам јој рођена сестра или дугогодишња другарица. Као да смо малопре биле на некој кафи. Нисам га ни чула како долази из друге собе.

„Како Вам то успева, ти портрети… толико живо изгледају.“

Замислио се, и изгледао је тако једноставо, као дете…

„Ја разговарам с њима док их сликам, имам однос са њима као да су живи. Зато су они сада стварно ту“.

Климнула сам главом, као да је тај одговор толико једноставан као што звучи.

Као да је тај човек тако једноставан као што изгледа.

Као да је свет тако једноставан као што се мени дотад чинио.

Published by