Марија Хрубик: НЕМИ ПОСМАТРАЧ

marija hrubik

Пуста недељна јутра, мени тако посебна и блиска. Дан за одмарање, рај за заљубљене, пакао за самце. Пролази споро, имате осећај да се тегли, развлачи и слузави као рањени пуж. Та јутра су различита у свако годишње доба али увек тако пуста. Напокон недеља. Напокон тај дан одмора, када терет градских улица постају само пси луталице и птице. Напокон мој одмор-мисли улица сваки пут кад има мање људи који ће по њој ходати.

Недељни дан почиње полако, са онима који воле да спавају и ранораниоцима који за укућане спремају лепу и укусну храну. Вредне домаћице које развијају тесто и остављају да оно расте док оне гледају репризу Слагалице, свађајући се са играчима јер знају одговоре од синоћне емисије. Док се куће полако буде уз тиху буку, деци замирише ванила из колача и настаје граја.

У свом том немирном миру, посматрам особу испред себе. Тако озбиљна и бледа, може се рећи уплашена од света али израз лица даје ефекат као да ње треба да се боје. Дубок поглед који не одаје ни мане ни врлине, само плаво-зелену ноту очију, које још не искварено гледају на свет и не знају тачно како да се носе се њим. Она је таква каква је, недокучена или напросто једноставна, чини вам се да је пазнајете…

Тада, постоје тренуци немира када једноставно не можемо да појмимо шта се дешава са нама. Када рука сама крене да пише и нема стајања и када се светлост дана спусти и све постане тама, тада још у нама бди буктиња, ватра, црвени пламен који обасјава наше очи. Тада се рађа свет који је недостижан другима али никад не остаје само наш. Тада у том немиру све се руши и све гради. Свака бољка нестаје и сједињује се са ватром. Тај прелеп осећа стварања. Тај прелеп осећај трагања. Тај прелеп сан из ког не желим да се будим. Тај је свет мој, а можда је и твој. Ако икад то пожелиш, потражи саговорника, али ја ћу остати у мом свету, а ти остани у свом. Нека нам се само снови поклопе, а наша ватра заувек гори у нама. Ако би се она сјединила би била прејака и угасила би светове који су се дотад развијали. Зато не допусти да други гасе ту ватру, нити да се она превише распламса јер тада је опасна и угрожава опстанак других. Постоји безброј начина да се препозна та ватра, само ако се загледаш дубоко у нечије очи. Срећни су и привилеговани који то могу. Животним кулминацијама нико не зна крај, деси се изненада, крај јој се не назире, зато добро пази шта се крије иза завесе.

***

Зар је могуће да после овог написаног осетим спокој. Кратак удах и велики издах који смирује душу. После сваке речи срце зна да жели и даље и даље и даље док не достиге уједначен ритам. И кад није крај срце каже стани, одмори, удахни, попи чај. Написано је и сретна сам. Кратак удах и дуг издах…

Published by

One thought on “Марија Хрубик: НЕМИ ПОСМАТРАЧ

  1. Bravo, Marija! Verovatno tvoj najbolji tekst do sada. Po meni, najefektnija rečenica: „Ne dopusti da drugi gase tu vatru, niti da se ona previše rasplamsa“, sigurno ću je zapamtiti 🙂 Nastavi sa pisanjem, a nakon ovog predivnog kursa kreativnog pisanja koji je bio mnogo više od toga, svima je potreban “ Kratak udah i dug izdah“. 🙂

Comments are closed.