Марко Аџић: САМОПОСМАТРАЊЕ (ИНТРОСПЕКЦИЈА)

Мислио сам да, константно одлажући га, нећу морати да на њега дам одговор, уљуљкан лепим, али на несрећу пролазним празним временом између „почетног тренутка“ и крајњег рока за завршетак рада. Данас, сутра, прекосутра… просто се чинило да времена има у безграничним количинама, али питање би ми, свако мало, поново искрсавало у глави, не дајући ми мира. „Једном ћу морати да одговорим на њега, свиђало ми се или не“, говорио бих пред сан, док ме једнолични tempo largo шеталице на часовнику не би натерао да заспим, сам настављајући да маршира пустим ходницима снене куће (…)

(…) Нажалост, тренутак од кога сам тако безуспешно покушавао да побегнем и који ми од саме помисли на њега задаје највећу бол и јад ме је сустигао. Звук шеталице је гласнији него икад док исписујем ове ретке, а окатрени се смењују један за другим, попут зрнаца песка из пешчаног сата падајући и расипајући се на ветру, одлазећи у заборав. Тај ветар са тисућу лица, каткад ведрих, каткад натмурених, нешто неопипљиво, што нико не види, а свако разумева (или барем мисли да је тако) је живот, а пешчани сат је мој скроман, готово ништаван допринос њему. Јер шта сам ја до зрно прашине на ветру (…)

Свестан сам да мој пешчани сат „цури“, троши се и осипа, полагано и нечијно, али осетно и без престанка. Зато ћу, само због чињенице да нећу увек моћи да останем дете, одговорити на тај вражји cliché: „Шта желиш да упишеш?“, односно „Шта ћеш бити кад порастеш?“ Жалосно је када касно схватиш да је детињство привилегија. Моја жеља је да будем лекар мада, морам да признам, то ми није одувек била жеља. Жеља је мноштво, а могућности је мало – зато је срећан човек који нема много жеља, али да ли такав постоји. Не бих рекао да је тако.. Али, чекај мало, ипак постоји – то је такође човек, али са још једном значајном речју приде – то је болестан човек или унесрећени.

Одувек сам волео да људе око себе чиним срећнима, нарочито се занимајући за ствари које их чине таквим. Да им помогнем, а највећа награда ми је осмех, па макар он трајао делић секунде. Више од тога не тражим – осмех рађа осмех. Било је случајева када бих у причи са оболелима нехотице измамио њихове сузе, њихов смех, али искрени поглед човека, који жели да оздрави, пун поверења просто искри добротом и захвалношћу. Срце ми заигра и осећам као да лебдим, понесен радошћу што сам учинио нешто, па макар то било и затезање болесничке постеље – дело, ако је од срца, много значи.

Човек треба да ради оно што га испуњава, да буде томе потпуно посвећен – живот треба живети пуним плућима, он није рутина и схватите га озбиљно-шаљиво. Кажем озбиљно јер која је вероватноћа била да се баш ви од неколико десетина милиона осталих „кандидата“ родите? Размислите о томе. Немојте тако олако схватити тај „дар“. Шаљиво јер га треба испунити таквим стварима које вас чине радосним што сте ту и што вашем окружењу дајете ваш допринос, какав-такав. Јер, ви сте уникатни, непоновљиви и, ма шта ко рекао, изборите сопствено „ја“. Јер, живот је борба, а што би мој прадеда Петко рекао: „Боље и тежак живот, него лепа смрт.“

Post Scriptum Немојте ме дословно схватити око одбацивања ваших стремљења и жеља. Природно је да човека занима више ствари јер би живот био досадан кад не би био испуњен (у мом случају књижевношћу и још којечим другим). Радити посао предано, сваким даном све боље и успешније, а за добру књигу ће се увек наћи времена (и још пар ствари приде).

У Сремској Каменици,
14. I 2017. године,
с љубављу,
Марко Д. Аџић

P.P.S. Е, наздравље!! Опет сам пробио термин (#8/~%$!!!??###)

Published by