Dragana Lisić: INTROSPEKCIJA

Introspekcija

LICA:

Ja književnik

Ja pravnik (u sukobu sa Ja književnikom)

Ja gunđalo (u sukobu sa Ja književnikom i Ja pravnikom, a neretko i sam sa sobom)

Mama

Drugarica K.

Drugarica J.

Drugarica S.

Atos (pas Drugarice S.)

POJAVA PRVA

(Soba. Krevet. Rani popodnevni časovi.)

JA GUNĐALO: (Budi se) MAMAAAA!

MAMA: Šta se dereš?!

JA GUNĐALO: Koji je danas datum?

MAMA: Četvrtak.

JA GUNĐALO: (u sebi) Blago onom ko rano poludi. (Mami) Datum, ne dan!

MAMA: Dvanaesti valjda.

JA GUNĐALO: Auuu, pa ja treba da pošaljem tekst za Blogeramu danas!

MAMA: Za šta?!

JA GUNĐALO: Blogeramu. (U sebi) Ma, kome ja pričam! (Ustaje. Doručkuje ili bolje reći ruča. Sprema se i odlazi u bioskop)

POJAVA DRUGA

Ja književnik u bioskopu sa Drugaricom K. Gledaju „Santa Maria della Salute“. Nakon završetka filma izlaze iz bioskopa i zastaju na autobuskoj stanici.

Drugarica K: Kako ti se sviđa film?

Ja književnik: Šta ja znam, ništa posebno. Očekivala sam da ću saznati o Lazi nešto što nisam znala. A i ona scena gde se Lenka i Laza vaćare u raju nije baš bila neophodna. Jedino što su potrefili je da Vojin dosta liči na Lazu. Nego, hoćeš sa mnom sačekati Drugaricu J?

Drugarica K: Za koliko stiže?

Ja književnik: Za pola sata.

Drugarica K: Ne mogu, moram maturski da radim.

Ja gunđalo: Jao, nemoj te ružne reči! Čuj, maturski! Hah, moj neće skoro biti gotov. Može Budimirka da se slika sa njenim rokom. A treba i tekst za Blogeramu da napišem.

Drugarica K: Au, srećno sa tim. Idem. Vidimo se. (Odlazi.)

Ja gunđalo: (Stoji na stanici. Smrzava se. Zove Drugaricu J. da proveri da li je krenula. Nakon pola sata ona napokon stiže) Konačno. Ukipila sam se ovde.

Drugarica J: Nisam ja kriva što nisi na vreme javila i što si neorganizovana.

Ja gunđalo: Baš ti hvala! Kako samo umeš da utešiš čoveka! Idemo u onu radnju da pogledaš to što si htela. Ne mogu dugo ostati, imam rođendan Drugarice S. večeras, a ni čestitku nisam još napisala. A treba još i tekst za Blogeramu da napišem.

(Odlaze u šoping. Nakon dva sata su u stanu Drugarice J.)

Ja književnik: (Pije čaj od divlje trešnje, piše čestitku Drugarici S.) Evo, bar je ovo gotovo. Još mi ostane da napišem tekst za Blogeramu.

Drugarica J: Na rođendanu ćeš da pišeš?!

Ja gunđalo: Što da ne. Prošli put sam pisala u busu. Pa znaš da ja izgubim inspiraciju ako ne zapišem istog momenta.

Drugarica J: Dobro, ali ako ne napišeš pre vinjaka, nemoj ni posle, molim te. Ni na šta neće ličiti.

Ja književnik: ŠTA?! Pa svi dobri književnici su alkosi. Andrić i Crnjanski blejali u kafani Moskva stalno. Ko zna kakva dela su tamo nastala.

Drugarica J: Nisi ti Andrić. I nemoj piti.

Ja gunđalo: Dobro, de. Idem da se nađem sa Drugaricom S. pa izlazimo. Vidimo se.

Drugarica J: Hajde. I javi mi da znam da si živa stigla kući.

POJAVA TREĆA

Ja gunđalo: (Sa Drugaricom S. u nekom kafiću pije koktel. Čeprka po torbi. Vadi papir sa mašnicom.) Evo ti ovo dok se nije izgužvalo.

Drugarica S: (Presrećna) JAAAAAOOOO! Pa ti si i ove godine pisala! Pa to nisam očekivala! Hvalaaaaa! (Otvara urolani papir.)

Ja gunđalo: Ostavi to, stoko! Nije ti još rođendan, u ponoć čitaj. Šta pijemo?

Drugarica S: Vino.

Ja gunđalo: Od vina mi muka. Ja ći vinjak. Poruči, ja treba da pišem tekst za Blogeramu.

Drugarica S: Nemoj da si se usudila sad da pišeš, pisaćeš sutra.

Ja gunđalo: (U sebi) Ali danas je poslednji dan za slanje. (Drugarici S.) Dobro, de.

U tri ujutru odlaze u stan Drugarice S. Ja gunđalo u belim pantalonama pada u sneg. Drugarica S. umire od smeha i pomaže joj da usane. Ulaze u sobu.

Ja gunđalo: Nadam se da ti je bilo lepo. A ja ni tekst za Blogeramu nisam napisala. I muka mi je. Je li mi tu telefon?

Drugarica S: Nećeš mi sad pisati! Spavaj, jedva gledaš. Ako ti se bude povraćalo, idi u kupatilo, ni slučajno po tepihu! (U sebi) Kome pričam, ova spava. (U pola deset ujutru zvoni alarm. Drugarica S. ustaje i budi Ja gunđala)

Ja gunđalo: (U snu) Napisaću sledeći put na vreme! (Drugarici S.) Šta me drmaš, gde gori?

Drugarica S: Ustaj! Moram da idem sa Drugom T. na dnevnu žurku.

Ja gunđalo: Sa Drugom T? Na dnevnu žurku? Sad?! Pa vi ste dve amebe! Donesi mi vode, izgoreću. (Donosi joj vodu, ali kako su vrata ostala otvorena, u sobu ulazi Atos.)

Atos: (Skače na krevet) Av, av, av, av! AV!

Ja gunđalo: Atos, siđi! Prestani! Ne liži me, budalo! Čekaaaaj, sad ću ustati! (Ustaje, mazi Atosa) Dobla kuca. Ma, ko je moja beba?! Joooj, kako še mi vojimo. Slce moje čupavo. Dobro, nemoj me lizati. Pa nemam ceo dan za tebe, treba da napišem tekst za Blogeramu.

Atos: (Pun saosećanja) Av, av!
Ja gunđalo: (Jedva pobeže od Atosa. U jedanaest sati stiže kući. Doručkuje.) Da li da legnem da odspavam malo?

Ja književnik: Ne, prvo napiši tekst za Blogeramu!

Ja gunđalo: Svejedno kasnim sa slanjem. Laku noć.

Ja književnik: Nemoj se nikad ni probuditi. (Budi se u četiri popodne. Ruča. U osam uveče ispraća goste. Seda za laptop. Do devet proverava šta se dešava na društvenim mrežama. Konačno otvara Word.)

Ja gunđalo: I šta sad ja da napišem?! Osećam se kao kad me je vaspitačica pitala šta ću biti kad porastem, a ja joj rekla da ću biti vaspitačica. Haha, čuj, vaspitačica! Pa deca bi se poubijala dok bih ja mirno visila na fejsu! A i ko bi toj balavurdiji išta mogao objasniti, jedino da im crtam! U osnovnoj školi sam shvatila da bih ustvari volela da radim sa decom, ali zrelijom. Osnovci ili srednjoškolci su bar malo razumniji od ovih u vrtiću, mada ne uvek. A išla mi je matematika, pa sam zato i upisala Jovinu gimnaziju, sa ciljem da posle nje završim PMF i predajem matematiku u školi. Ali Jovina je brzo srušila tu kulu od karata. Prva ocena mi je bila dvojka iz matematike. Eto ti, buduća profesorka! Nema šanse. Naći ću nešto drugo u čemu sam dobra. Valjda.

Ja književnik: Ćuti sad. Sad je moj deo. Shvatila sam da mi ništa ne ide tako dobro kao srpski jezik i književnost. Jedino tu sam dobijala petice i bez učenja. A nije me mrzelo da svakodnevno kod kuće otvaram svesku, što nije bio slučaj sa drugim predmetima. I imala sam Budimirku, sjajnu profesoru koja…

Ja gunđalo: „IMALA SAM“, tako je, prošlo vreme.

Ja književnik: Umukni! Sjajnu profesorku koja me je zainteresovala za predmet. Spremala nas je valjano i za takmičenje. Došla sam do okružnog, falio mi je bod da prođem na republičko.

Ja gunđalo: A drugarica je prošla! „Joj, pa sledeće godine ću da učim i čitam dok se ne onesvestim! Videće oni“, pomislih tada.

Ja književnik: A druga godina je bila divna. Romantizam! Radičević, Zmaj, Đura Jakšić i srce moje, Laza Kostić! Pa realizam! Tolstoj, Balzak i naš Radoje Domanović! Ne znam šta je lepše. Upijala sam dela kao sunđer. To je proizvelo drugo mesto na republičkom takmičenju.

Ja gunđalo: Nije samo to, ne laži! Bilo je tu i takmičarskog duha, teranja inata i želje za nagradom. Pitanje je da li bi postigla taj rezultat da nije bilo i ovih faktora. A prvo mesto je izmaklo jer nisam dobro pročitala pitanje. Brzopletost i nedovoljno sna čine čuda. U trećoj godini mi se dela nisu toliko sviđala. Od onih silnih ukletih pesnika me bolela glava. A i Budimirka je popustila uzde. Nije stigla da odradi gomilu dela, jer ipak smo mi morali da radimo „Na Drini ćupriju“ dva meseca, Bože moj! Pa me onda još pitaju zašto mi je tema maturskog rada „Motiv straha u Andrićevim delima“! To je ustvari strah koji je boravio u meni dok smo radili Ćupriju, da je to poslednje delo koje ćemo uraditi do mature!

Ja knjževnik: Ne lupetaj! Tu temu sam odabrala zato što sam bila očarana Andrićevim životom i htela da istražim koliko su se boravak u tamnici i ostali strahovi oslikali u njegovim delima. Nisam rekla da mi je u trećoj godini falilo dva boda do trećeg mesta na republičkom takmičenju. No, važno je učestvovati.

Ja gunđalo: To su izmislili gubitnici.

Ja književnik: Prekini!

Ja gunđalo: A što se tiče četvrte godine, Budimirka je nastavila da me uništava. Prvih mesec dana smo radili „Proces“ koji je trebalo da bude urađen još u trećoj godini. A i dela su, Bože sačuvaj! Recimo: „Danas je mama umrla ili juče, ne znam.“ ili „Hajde da se obesimo. Ne miču se.“ izazivaju mi glavobolju pri samoj pomisli na njih.

Ja književnik: Lupetaš. Kada se malo više udubiš u ta dela, shvatiš da nisu ni najmanje pisana bez veze. I spremaću se i ove godine za takmičenje.

Ja gunđalo: Samo da ne bi radila prijemni ispit, da se ne lažemo. Uvek biraš liniju manjeg otpora. Ne valja ti to. Bubreg bi dala samo da ne moraš usmeno da odgovaraš na prijemnom, znam te.

Ja književnik: Kad već spomenuh prijemni, da kažem po koju reč i o fakultetu. Odlučila sam…

Ja gunđalo: Nisi ti ništa odlučila. Čuj, vaga da odluči, haha!

Ja književnik: Ne prekidaj me, moliću. Pomislila sam da ne bi bilo loše pomiriti staru želju za profesorskim zanimanjem sa jedinim predmetom koji mi ide, pa upisati srpsku književnost na Filozofskom fakultetu.

Ja gunđalo: Naravno, niko me nije podržao, jer Bože moj, to nije FTN! Vrhunac (ne)podrške je dostigao direktor škole sa izjavom: „Posle toga ti ostane samo da se dobro udaš i čitaš knjige“. Pa nek se neko nekad usudi u mom prisustvu da pohvali Jovinu gimnaziju, glavu ću mu razbiti knjigom! I to zbirkom iz matematike ovih sa FTN-a. Hvala lepo.

Ja književnik: Ta ideja mi se javila u trećoj godini i nadovezala se na prethodnu, da studiram psihologiju. Taj predmet mi je bio vrlo zanimljiv dok smo ga imali u drugoj godini i mislila sam kako bi bilo divno razgovarati sa ljudima koji imaju neki problem u želji da im pomognem. To je u suštini primarni poziv koji osećam – pomoći ljudima.

Ja gunđalo: Što onda ne upišeš medicinu?

Ja književnik: Nisam rekla: „Želim da spašavam živote bolesnih ljudi“, niti:„Želim da lečim kijavicu babi iz komšiluka svakog četvrtka“. I ne dopada mi se generalno ovaj sistem lečenja, kada te fizijatar posmatra kao gomilu pršljenova, a gastroenterolog kao jedan prejedeni želudac, a niko te ne posmatra kao kompletnog čoveka koji ima želje, strahove, brige… Ne znam. Ja želim da pomognem ljudima na neki drugi način. Da im pomognem da se ne nerviraju, da uživaju u životu, da upoznaju lepu i manje lepu stranu stvarnosti. A mislim da bih to mogla kao profesor književnosti. Svako delo nosi bezbroj životnih lekcija koje bi mladim ljudima u školi mogle koristiti ako bi bile pretočene na neki lep način.

Ja gunđalo: Ali ti to nećeš moći. Tebe kad pitaju da li da pročitaju „Zločin i kaznu“, odgovoriš im da rade kako hoće, ali da je Dostojevski mogao da piše o studentu koji je ubio babu i na dvesto strana, a ne petsto. Ili ako te pitaju za pesmu „Santa Maria della Salute“, ti se rastopiš i kažeš da je diiiivna. To nije dovoljno da ispuni čas od četrdeset i pet minuta. Ne umeš da se rasplineš kao Budimirka i predavači sa Blogerame, te da pričaš tri sata i budeš zanimljiva.

Ja književnik: Ali verujem da bih tu veštinu stekla na fakultetu i kasnije, iskustvom. Želim da na neki način menjam svet, a upravo na mladima svet ostaje. Možda bih kao profesor književnosti uspela da probudim neku vatru u mladima kojom bi oni promenili neke stvari na bolje.

Ja pravnik: Kad smo već kod menjanja sveta…

Ja gunđalo: Javlja se drveni advokat.

Ja pravnik: Nemaš prava tako da me oslovljavaš. Nego, menjaje sveta. Ja želim da menjam svet. Tačnije, Srbiju. Pa pogledajte oko sebe! Ovde se ne zna ko više krade, oni koji vode zemlju ili oni koji su vođeni! A ubistva i silovanja su nam kao dobar dan! Huligani i dileri slobodno šetaju ulicom jer je sudija korumpiran ili zaplašen. Žene i deca žrtve nasilja plaču u svojim sobama, nemajući adekvatnu zaštitu. Svemu tome treba stati na put. Ja želim da branim nevine i nezaštićene i budem noćna mora onima koji ih ugrožavaju.

Ja gunđalo: Milion puta su ti rekli, ne možeš protiv vetrenjača!

Ja pravnik: Nisu to vetrenjače i nisam ja Don Kihot, u pitanju je naša realnost koja će biti sve gora ako je ne budemo menjali.

Ja gunđalo: Tu realnost kroje političari. Ne možeš sa njima, a ne možeš ni protiv njih, znam te dobro.

Ja pravnik: I za njih važi neki zakon valjda.

Ja gunđalo: Jeste, zakon koji ćeš ti napamet da učiš, a znaš da ti to ne ide. Na osnovu člana 21 krivičnog zakona o bla, blaaa, blaaaa. Zar vidiš sebe tako narednih pola veka?!

Ja književnik: Ja želim da se slobodno i umetnički izražavam, a ne kroz norme i članove. Pa to ubija kreativnost!

Ja pravnik: Hajde molim te, pa znaš i sama da i kao advokat možeš pisati i objavljivati knjige. Eto, tvoj Laza Kostić je bio pravnik, kao i mnogi drugi pisci.

Ja književnik: Ali znam i da ne bih imala toliko vremena za pisanje jer bih sto posto sebe dala u menjanje sveta.

Ja gunđalo: Samo vi menjajte svet. Završićemo u kartonskoj kutiji gladni i bosi jer ovde niko ne misli o zaradi.

Ja pravnik: Izvini, molim te, ali advokati, na primer, odlično zarađuju, za razliku od profesora kojima đaci dušu piju za četrdeset hiljada dinara.

Ja gunđalo: To si u pravu.

Ja književnik: Nije sve u novcu, bitno je raditi ono što voliš. A mogu držati i privatne časove, spremati decu za prijemni itd.

Ja gunđalo: Pa pitanje je da li ćeš ikada i raditi kao profesor, to je najsuficitarnije zanimanje.

Ja pravnik: Rekoh ja da se pravo više isplati.

Ja gunđalo: Malo sutra. Ko bi ti plaćao advokatsku kancelariju? Ko bi ikad čuo za tebe kada ima mali milion drugih advokata? Prođeš kroz ulicu Maksima Gorkog i smuči ti se od njihovih tabli.

Ja pravnik: Pa mogla bih raditi u sudu, ne moram imati svoju kancelariju.

Ja književnik: Onda su ti šanse za zaposlenje iste kao i moje za školu.

Ja gunđalo: (Gleda na sat. Pola dvanaest) Znate šta, ne mogu više da vas slušam. Najbolje da ne upišem ništa i radim kao prodavačica u trafici, a u slobodno vreme da pišem i igram igricu Sims jer jedino tamo imam priliku da upravljam nekakvim svetom. A sad idem da pošaljem ovaj tekst ovima sa Blogerame. Udavismo i Boga i narod, neće niko ovo sve čitati. I trebalo je da napišem esej, a ne dramu. Hajde laku noć.

Ja književnik i Ja pravnik: ALI, ALI…

Ja gunđalo: Tišina.

KRAJ

Published by

2 thoughts on “Dragana Lisić: INTROSPEKCIJA

  1. Dosta dugačak, ali kreativan i zanimljiv, tako da originalnost stavlja senku na dužinu teksta.

Comments are closed.