Nikolina Jerić: INTROSPEKCIJA

Ponovo mi je postavljeno pitanje na koje odgovaram već godinu i po dana, na jednom mestu gde sam bila sigurna da ću izbeći tu vrstu nebuloze. “Šta češ upisati?”. Da stvar bude gora, to pitanje ima svog brata koji dokrajči i ono malo strpljenja što je ostalo: “Zašto?”. Skoro nikog nije briga za suštinu i esenciju vašeg izbora već ono služi samo da popuni prazninu u razgovoru. Onda, radi formalnosti, moram ljubazno da odgovorim i obrazložim svoje razloge koji takođe nikog ne interesuju, i niti želim da objašnjavam šta, kako, i zašto radim jer je velika mogućnost da ta osoba neće razumeti. S druge strane, ne volim kada se ljudi mešaju u moja posla, pogotovo da bi prosipali svoju kvazi pamet i delili nepotrebne savete koje nisam ni tražila. Blogerama se izvukla time što je pitanju dala neku svrhu, pa valjda neću biti toliko ogorčena pisajući ovo.

Upisaću engleski, jer eto, već ga govorim tečno pa da mi bude lakše. Da, i ja mislim da je to pametno. Ne, neću biti učiteljica. Da, znam da je to lep posao za ženu. Ne, neču biti ni profesorka. Biću prevodilac, verovatno. Da, to jesu dobre pare.

Tako obično teku ovi razgovori; žalosno je što ih znam napamet. Gore naveden je primer ljudi koji ne žele da vas uvrede pa navode pozitivne strane vašeg izbora, iz kurtoazije. Postoje i oni koji misle da je jedini prospektivni posao biti lekar, advokat, ili menadžer. Takvi sebi dozvoljavaju da me uče kako upisati jezik ništa ne valja i kako je to sušto gubljenje vremena jer jezik svakako svi pričaju. Kažem „Sebi dozvoljavaju“ jer nisam ja ta koja je pokrenula temu, niti sam tražila njihovo mišljenje, niti sam išta rekla o njihovoj karijeri. Na sreću svog psihičkog zdravlja, ni jedno od navedena dva mišljenja nisam ni uvažila.

Jednostavno je, moj izbor ne utiče ni na čiji život, i samim tim se nikog osim mene i ne tiče.
Blogeramo, ti si izuzetak koji će čuti pravi odgovor na to kobno pitajne „zašto?“ jer smatram da je ovo mesto gde će se moj sagovornik potruditi da stvarno razume neku suštinu koja je jedina i bitna, i gde ću ja uraditi isto za tog sagovornika.

Zamislite devojčicu koju od malena muči bolest zvana radoznalost. Ništa čudno, sva deca su takva. Njena je oduvek bila usmerena ka drugim kulturama i jezicima. Čitala je knjge o starom Egiptu, učila o antičkoj Grčkoj, i upijala engleski kroz crtane filmove. Oduvek je gajila naklonost ka Francukoj pa je nekako, smotano, i taj jezik progovorila kad je malo odrasla. Ali, najveći utisak na nju ostavio je upravo taj englseki koji je slušala od ranog detinjstva, a kroz dalje školovanje usavršila.

Ta devojčica sam ja; znam, šokirali ste se.

Ovo nije značilo da je srpski ostao zapostavljen i nevoljen. Naprotiv, vokabular i interesovanje za oba jezika su rasla zajedno, uz mene. Negde usput postali su isprepleteni. Prožimaju se iznutra i više ne znam gde koji počinje a gde se završava.

Ipak, nekako ih razlikujem. Po čemu? Ne znam.

Najbolje bih to objasnila ako bih rekla da postoje dve nijanse mene. Jedna govori srpski, druga engleski. Obe su u suštini ista osoba ali se razlikuju po odabiru reči, po nivou samopuzdanja, u neku ruku čak i po načinu razmišljanja. Ona nijansa koja govori engleski lakše sklapa rešenice i radi to na lepšti i prefinjeniji način. Ta nijansa zna bolje da postupa sa ljudima i bolje izražava svoje mišljenje. Druga nijansa, pak više uživa u čitanju i bolje prozreva kroz suštinu dela, lakše dolazi do kreativnih ideja.

Čudno će zvučati ono što ću sada napisati ali engleski me tera da se osećam kao kod kuće. Opušta me i pruža utehu. Onda kada me je srpski odbacio i učinio da se osećam tuđom, engleski me je prihvatio otvorenih ruku. Time objašnjavam fenomen da se osećam kao svoj na svome dok sam u prisnoj vezi sa jezikokm koji i nije moj.

Zato, upisujem ono čto volim. Da li ću biti prevodilac ili nešto peto- videćemo. Ne želim da razmišljam o tome već ću prepustiti da sve ide svojim tokom. Znam odakle da počnem, i to je dovoljno za sad.

Život je nepredvidiv i pun nekih začkoljica, zato smatram da je jedini validan izbor bavite se nečim čto volite, jer čta god da se desi, to uvek ostaje uz vas i lakše stanete ponovo na noge kada imate motivacije i želje. To je ujedno i moj (netraženi) savet za sve one koji se dvoume između glave i srca, ali sigurna sam da ćete već pronaći svoj put.

Published by