Marija Petrović: INTROSPEKCIJA

Introspekcija, ha? Ova reč me, ne znam zašto, tako neosporivno podseća na–– strašnu reč: inspekcija, i to unutrašnja inspekcija – možda i najgora od svih koje postoje. Već zamišljam Blogeramu kao neku staricu sa okruglim naočarima, koja je pripremila čaj, za nju i mene, u njenim omiljenim šoljicama sa cvetnim dezenom. Onako zabrinutim, hrapavim glasom, baka me pita: “Čedo, šta ćeš da učiš, šta će biti tvoj životni poziv?“

Sada mi ova inspekcija, mislim introspekcija, ne zvuči tako strašno, možda dobijem i neki koristan savet, nije ni blizu kao kada je komšinica jutros u snežnoj mećavi odlučila da proćaska, pa stavila to pitanje da visi, sve dok ga nije sneg potpuno zatrpao, odgovaram ja, ali u glavi mi je samo rečenica: „Ženo, smrzli su mi se prsti, ta pusti me da idem!“. Na čajanci je sve nekako teklo svojim redom, kao i taj vreli čaj u hladnoj zimskoj večeri. Bilo je tiho, osećala sam da imam sve vreme ovog sveta, a zapravo sutra moram da ustanem u šest i onda moram da idem u grad, da bih sredila papire i račune, a onda ću da… ah odlutala sam! Izvinjavam se vraćam se na našu priču.

Šta upisati? Zvuči tako važno. Možda i jeste važno, a možda je to nešto nebitno. Važno je kako se mi osećamo povodom toga što planiramo da izučavamo ostatak života. Naš stav prema stvarnosti. Gde nam se radoznalost zagolicala? Gde se tvoj skriveni plan ili neka sitna, naizgled nevažna, želja potkrala i poklopila sa izborom tvojih studija? Gde ćeš pobeći od apsurdnosti sveta, šta će to biti, što će utoliti žeđ za znanjem? Mogla bih da se dvoumim, ali nemam sa čim da se dvoumim. Moj odgovor je jedan, a nadam se da su ga svi ljudi koji su u istom sosu kao i ja već pronašli. Na hiljade nas završi iste škole, a onda naši životi nisu ni približno isti. Odlazićemo na ista predavanja, a naši snovi će biti jedinsveni, potupuno drugačiji od tuđih, naš doručak se nikada neće poklopiti, a da ne pričamo o prepodnevu, danu, periodu dâna. Sreća je ako se naši snovi dopunjuju tuđima, kada bi svako radio za svoju strast bez imalo lenjosti, svi bismo bili srećni, ali tu su pojave kao strah, manjak samopouzdanja, manjak promišljanja, ili podrške koji nas teraju da odustanemo, ali ne bismo smeli! Zašto jednostavno ne postati rob onoga što voliš? Ovde sam stala da razmislim o tome, da li išta od ovoga ima smisla, da li sam kojim slučajem u pravu. Ne znam, možda ću u budućnosti moći da dam odgovore na neka od ovih pitanja. Baka mi je ponudila rečenicu Meše Selimovića ne bi li me podstakla da govorim kako mi srce zapoveda: „Razgovor je spona među ljudima. Možda i jedina.“, rekla je, i htela je isključivo da zna šta ću ja to upisati i zašto. Htela je da me razume bolje, da zađem u duboke hodnike svoga srca za koje se ponekad pretvaram da ne postoje. Dobro, upisaću arhitekturu, kao najveći vid primenjene umetnosti iliti sklop umetnosti i inžernjerstva. Nisam neko ko stvra umetnička dela u njihovom osnovnom obliku, ali uvek se trudim da ih dobro razumem. Kada se stvori nešto umetnički vredno, ali i životno korisno, dobija se arhitektonski rad, svoreno u slobodi kreatora, ograničeno zakonima prirode. Preliveno istorijom, tradicijom, modernosti, umetnosti, utilitarnosti i samim kreatorom. Kada sam se prvi put susrela sa prostom definicijom arhitekture, shvatila sam da je baš to ono što sam tražila! Iste te godine sam posetila Živi Infromator, gde sam razgovarala o studijama sa osobama koje su u tom trenutku studirale i prenele mi malo iskre ljubavi prema arhitekturi. Isto kao i sa ljudima iskri treba vremena da se formira u jedno okruglo osećanje, svakim danom postaje sve jasnije i postojanije. Iako se sada plašim, više od svege se radujem svim budućim izazovima. Već imam čitavu prostoriju, pored nekih hodnika u mom misaonom prostoru, rezervisanom samo za arhitekturu. Za nekoliko godina, tu će biti toliko naslaganih stvari da ću sigurno morati da još ispraznim jednu prostoriju, jer će sve sigurno biti važnije od zaborava.

Kako sam postala tako sigurna u svoj izbor? Pa, nekako je sve išlo prirodno, kada sam presekla izbor, sumnji nije ostalo mesta. Desilo se još mnogo situacija koje su mi bile od značaja za donošenje izbora, ali kao što se da primetiti, ovde sam istkla najvažnije. Nikada neću zaboraviti trenutak jednog kišnog, vrlo mokrog dana, kada sam otišla kod dede u posetu u bolnicu. Nekoliko meseci posle operacije tumora, on se oporavljao i bio je sve bolje. Nije me odmah primetio, ali se trgao čim mi je čuo glas i odmah me je prepoznao, bio je tako radostan da me vidi. Kada sam mu ostavila kolače i voće. Počeo je da mi stiska ruke i greje svojima, pitao me je da li sam pokisla, pošto je kiša sve jače počinjala da pada, a čula se i grmljavina, slagala sam da nisam uopšte, a zapravo sam zaboravila kišobran. Bilo mu je veoma drago da čuje šta se dešava sa porodicom, kakve su novosti, čisto da zna da je sve dobro, bio je to najobičniji razgovor između unuke i dede. Ono što ga je razlikovalo bilo je pitanje: „Je li, reci mi, šta si odlučila da ćeš upisati?“, iskreno ovo pitanje me je iznenadilo, jer mi nikada nismo imali neke ovakve razgovore,jednostavno nismo razgovrali o važnim stvarima. Način na koji me je to pitao, odavao je iskren osećaj zabrinutosti i radoznalosti. Malo sam se zbunila, ali sam dobro znala šta ću reći. Nisam očekivala takvu reakciju, iz očiju mu je izbijala neka svetlucava galaksija. Pitao me je da li sam zasigurno odlučila i rekla sam da jesam, a onda mi je on ispričao svoju kratku ispovest o tome kako je i on to oduvek želeo, ali nije se moglo u ono ratno i siromašno vreme, rekavši da ovo nikada nikome nije ispričao osim meni. Ostala sam veoma dirnuta i kako sam bila nespremna na grdvu osećanja kojim sam pogođena, samo sam je progutala da bih je kasnije sloj po sloj izučavala i ugrađivala u sebe. Moja osećanja prema arhitekturi su se ponovo promenila, ojačala i postala mi još važnija. Ne znam da li će ovo „slučajni“ čitalac moći da razume, ali moram napomenuti da moja osećanja još uvek nisu formirana, pa mi je vrlo teško da ih prenesem u reči. Svi mi imamo svoje razloge zašto smo doneli neke odluke, pa tako neke stvari treba da ostanu nama.

Nisam bila sigurna kolikodugo sam ovo pisala, ali kada sam završila, baka je ispivši svoj čaj pokupila šoljice i zahvalila mi se. Neka se ovo slegne, ali ne zaboravi, jer će ga baka možda ponovo izneti na trpezu nedeljnog ručka. Radoznala sam da vidim šta će se sve tamo naći, volela bih da otkrijem da li smo mi više slični ili više različiti?

Published by

One thought on “Marija Petrović: INTROSPEKCIJA

  1. Veoma lep tekst, protkan emocijama i toplinom porodičnog doma.

Comments are closed.