Marija Džida: INTROSPEKCIJA

Rađamo se, živimo i umiremo. Tri stvari koje čine život. Iako se čini tako jednostavno, život, sam pojam, izuzetno je kompleksan. Začećem mi se susrećemo sa našom sudbinom. Međutim počinjemo da je bivamo svesni tek onog trenutka kada život pogledamo u oči, onog trenutka kad shvatamo da živimo. Do skoro nisam imala osećaj da živim, sve mi se činilo tako nestvarnim kao da se nalazim u nekoj bajci. Međutim u spletu okolnosti kada je jedna moja reč počela da menja moj život shvatila sam da ovaj svet nije poput bajke. Shvatvši koliko jedna reč može da menja život, uplašila sam se koliko tek jedna bitna odluka može da ga promenni.

Životni poziv? Da li nešto kao „životni poziv“ uopšte postoji? Da li je to ono kada nešto jako jako želiš? Ili je to ono kad zatvoriš oči i pokušaš da zamisliš sebe za jedno deset godina?

Konačno došla je i ta četvrta godina i kao što sleduje trebala bih da upišem fakultet. Moja želja još od osnovne jeste da upišem Pravni fakultet u Novom Sadu, smer unutrašnjih poslova i da postanem javni tužilac.

„Nije to za tebe.“, „Zar nećeš naslediti firmu?“, „Ti znaš da će te ucenjivati, znaš da ćeš igrati kako oni sviraju?“, „Da li ćeš moći da gledaš mrtve ljude?“ „Poznajem jednog tužioca, zapalili su mu kola kao pretnju.“ „Taj fakultet nije priznat.“ … i pored svih sugestija ja uzmem i pogledam seriju gde tužilac jedva ostaje živ. (pitam se da li bi ostao da je to stvarnost.)

I uspeli su! Uspeli su da poljujaju moju želju koja se činila tako čvrstom . Tada sam počela da razmišljam o drugim fakultetima. Išla sam redom fakultet po fakultet, analizirala, zamišljala sebe, gledala da li sam ili nisam za to. Mane i prednosti. Kad god otvorim lap top i odem na sajt nekog drugog fakulteta, obavezno otvorim novi prozor i odem na sajt Pravnog. Tako sam jedno veče ušla na sajt FTN-a, i gledala smerove na njemu. Nijedan smer me nije privukao i izgubila sam svu volju uopšte za upisivanjem fakulteta.

U sobu je ušla majka, videviši da sam neraspoložena pitala me je šta se dešava i zašto sam takva i tu je počela priča o fakultetima, tokom priče zatražila sam da mi kaže kako me vidi za par godina. Međutim ona nije odgovorila i samo je počela da priča neku svoju priču, za koju sam mislila da nema veze sa temom.

Počela je priču kako su taj dan pili kafu sa nekom ženom i dogovarali neki posao, odmah na početku priče počela sam da prevrćem očima i neumesno je prekidam, jer me to u tom treutku nije zanimalo. A onda se priča preusmerila samo na tu ženu, rekla je kako radi u nekoj poznatoj advokatskoj firmi i gde im je ispričala par slučajeva, koje je meni mama prepričala. Dok mi je prepričavala te slučajeve, na koji način ih je rešavala i kako funkcioniše posao tamo, skočila sam sa kreveta i zagrlila je. Pomogla mi je da se vratim ka svojoj želji .

Iskreno ne znam da li ću uspeti da istrajem na tom fakultetu, da li će mi želja istrajati i održati me, ali znam jedno da me sada sama pomisao da ću upisati taj fakultet čini srećnom.

Iako ne znamo koliko je dugačak naš put, kada će naš sat prestati da kuca ili koliko će nam teško biti da ostvarimo naše želje, bitno je da se borimo. Da kada god padnemo ustanemo i nastavimo da koračamo našim putem .

Published by