Милица Јарић: ИНТРОСПЕКЦИЈА

Тек сада, на самом крају средњошколског образовања, примећујем да ствари долазе на своје место. Заиста, требало им је пуно времена, али зар може другачије? Не постаје се човек преко ноћи. Знам шта даље. Знам већ дуго и једно време сам мислила да је то једина сигурна ствар у мом животу, једино што се чинило потпуно јасно, истинито. Једино што се чинило остварљиво.

Нисам вредна, али волим да учим. Тешко се натерам, али у томе истински уживам, све ми је занимљиво и лако. Ипак, одувек сам сматрала да сам, на неки начин, Jack of all trades, master of none. Увек у свему добра, ни у чему одлична. Зато сам сад одлучила да будем одлична. Не, не одлична. Одлучила сам да будем најбоља.

Постоји ли ишта тужније од протраћеног потенцијала? Многе ствари се у животу могу поправити, поновити, али време се не може вратити. Не желим да једног дана размишљам шта сам могла постати и које су ми границе. Желим да почнем да их померам на време. Корак по корак, дан по дан. Треба, пре свега, бити бољи од самог себе.

Желим да се бавим енергетиком. Не знам много о томе, али знам само какве смо проблеме створили на нашој планети и да се они неће решити сами. Дакле, мене занимају обновљиви извори енергије и њихова што већа примена. Волим да помажем другима, али овај посао посматрам као ширу слику. Овако помажем свима.

Сваки пут кад кажем некоме за моје планове, они кажу, „Уф, то је тешко.“ И треба да буде! Ако ћу се нечим бавити и ако нешто желим да савладам, школовање треба да буде најтеже могуће! Доста сам више била уљуљкана, будим се из зимског сна. Знам да ћу пролити и сузе и зној, али знам да ће вредети.

Један човек ми је једном рекао, „Кад је жеља чврста, пут је јасан.“ Жеља је довољно чрвста, а пут никада није био јаснији. Можда звучим као да имам луде амбиције. Надам се, ипак, да ћу једног дана правити своје ветропаркове.

Published by