Danijela Ristić: INTROSPEKCIJA

Okej, Danijela. Vreme je. Moglo se očekivati da te ovo neće zaobići ni ovde. Ne možeš zauvek bežati od tog čuvenog „Šta ćeš dalje?“. Ili mogu? Ne, nisi uradila ni poslednji zadatak, ovo bi bilo lepo da završiš.

Pa, moje promišljanje sopstvenog obrazovanja? Huh. Pa kao ideš u osnovnu osam godina i pošto shvatiš da si totalni duduk za većinu stvari, a i eto kao voliš da čitaš i slatko pišeš, idu ti jezici i upišeš društveno-jezički smer gimnazije. Tu ti opet bude skoro sve zanimljivo, pa ti se javi hiljadu nekih ideja, ali uglavnom retko koja od tih ideja bi mogla da ti obezbedi egzistenciju. A onda te tvoji pitaju što ne upišeš medicinu? Ili ajde može programiranje, to je lepo. Hahaha, eh mama i tata… Mislim da bi mi stvarno život bio lakši da me zanimaju te stvari… Ali eto, zašto bi zaboga život ikad bio lakši?

Pa da krenem od toga, šta me zanima… Okej, to neće biti teško, volim da čitam, ali mislim da je ta kniževnost od starta propala iz nekog razloga. Možda materijalista u meni podsvesno pokreće konce. Ali bih svakako volela da šta god da izaberem bude nešto što će mi ostaviti vremena da čitam i da se bavim nekim slobodnim aktivnostima, izlazim, štrikam, ili šta god mi do tad padne napamet… Dalje, daljee… Zanimljivo bi možda bilo da upišem germanistiku… Da, to ću. Mada, više bi mi se dopala ideja da studiram nešto drugo na nemačkom jeziku. Da, neću germanistiku…Ali bih onda verovatno morala da idem odavde, a nisam baš sigurna ni da to želim… Kontam da bi to bilo zanimljivo prva dva-tri meseca, a posle bi verovatno htela da se vratim. Hajde razmišljajjj… U školi mi je psihologija bila stvarno interesantna, a i verovatno bi mi se dopalo da se na taj način bavim ljudima… Šta ja znam, možda je ovo najbolja ideja do sad, da upisem psihologiju. Bilo bi zanimljivo tako samo razgovarati sa nekim, pokusavajući da ih pročitaš, da im pomogneš… Kriperski je, ali ponekad volim da samo tako posmatram ljude i uočavam pravilnosti u njihovom ponašanju… Onda možeš da vidiš i kad je nekom neprijatno, kada se pretvara, a ponekad i kada laže… A možda i umišljam.. Možda samo ne verujem generalno ljudima, pa mislim da tu uvek postoji nešto… A i opet, ko meni garantuje da ja neću završiti kao psiholog u nekoj školi gde ću morati da se bavim nekim dosadnim stvarima? Kao što možete da zaključite, nemam pojma šta ću sa svojim životom, dobra stvar je što završavam školu sledeće godine, pa imam još jedan letnji raspust da dobro promislim, ali svejedno ko god da ovo čita, nadam se da si pametniji od mene. Hah.

Published by