Milica Kerac: INTROSPEKCIJA

Desetogodišnja ja umirala je od želje da odraste i preuzme ulogu superiorne majke i žene. Snovi o porodičnom životu, požrtvovanosti i odricanju svega zarad nekakvog princa i sama pomisao na ljubav koju će dobijati i pružati topila je njeno srce i to dete je provodilo dane kao u bunilu, goreći od čežnje za ostvarenjem sna. Ta „sanjarenja“ bila su najiskreniji ciljevi, odlučno zacrtani.
I bili su moji.
Međutim, sadašnja ja neće prihvatiti ulogu u datoj tragikomediji.
Samo fali slika o kući od čokolade, pa da me čak bude sramota od patetičnosti svojih detinjih maštarenja.
Ako sam već bačena na svet, zašto ne bih pokušala da uradim nešto više od udovoljavanja jednoj osobi i rađanja dece? Daleko od toga da roditeljstvo nije najveći dar ali da li je dovoljan da ispuni život? Da li je dovoljan da u dubini duše osetimo mir i spokojstvo? Da odstrani sve sumnje, frustracije i nemire? Da opravda i definise našu egzistenciju i da joj smisao?
U tome je razlika izmedju deteta koje sam bila i osobe u koju sam se pretvorila. Nije dovoljno.
Meni nije dovoljno.
Zar da ne iskoristim jedinu privilegiju života žene u 21. veku – nema ograničenja i ostalih snobizama koji su vekovima sputavali i vezivali žene isključivo za kuću i porodicu.

Znanje – znanje je moja najveća fantazija, koja ima moć poput platonske ljubavi da baca u najdublje očaje i podiže do kosmosa. U tome i jeste čar življenja, težnja za nečim neuhvatljivim, dovoljnim da nas uvek drži željnim, gotovo požudnim…da svakim novim korakom želimo još više a nikada se ne zasitimo. Samo praćenje ovog ideala dovoljno je da ispuni život na najkvalitetniji način, a ukroćivanje i postizanje istog daje nam čini mi se, vanzemaljske – nebeske osećaje.
Zbog tih osećanja gledam na ranije „ideale“ upravo kao na maštarije desetogodišnje sanjalice koja bi prihvatila bilo šta za beg na sigurno mesto. (Makar su bile svrsishodne.)

Obrazovanje tj. školovanje je jedan način postizanja „znanja“.
Ali nije nužno. Nije svako ko se obrazuje obrazovan. Što zbog pojedinca, što zbog samog sistema školovanja – trenutno nije važno. „Ko hoće nađe način, ko neće – nađe izgovor.“
Drugi način je naravno samonicijativna težna za sticanjem znanja kroz pre svega čitanje i istraživanje, a zatim kroz iskustva, posmatranje, razmišljanje, povezivanje, proširivanje, pisanje…
Ovaj način je mnogo jači i efikasniji od školovanja jer obrazovanje u vidu školovanja je često samo put da se dođe do diplome i zvanja.
Paradoks leži upravo u tome što je osnovni cilj školovanja, bilo koje struke, profesije da podstakne sudente/učenike da se ponašaju na način broj dva. Ljudski porok je što fakultet (i školu, kurseve…) doživljavaju kao mučan i težak put za dobijanje diplome koju koriste za „šamaranje“ drugih uz reči: „JA sam dr, mr, prof….“ A ne za onaj spokoj koji sam ranije pominjala. Neretko pribegavaju kupovini diplome i izjednačavaju znanje, jedan od najvećih ideala čovečanstva, sa običnim, potrošnim proizvodom.

Udruživanje, tj. spajanje načina jedan i dva, što bi bilo najpoželjnije onemogućuje jedna vrlo važna okolnost.

Opravdano nosim zvanje „maturantkinje“ jer su sva maturantska ludila prožeta u mom telu i umu i gotovo da nema mesta ni za šta drugo.
Rastrgnuta sam između dve ideje: komparativne književnosti i turizmologije. To je užasna unutrašnja borba dve ideologije koja iz dana u dan menja ishod meča.
Što danas odlučim, sutra pogazim. I to presipanje iz šupljeg u prazno čini me zlovoljnom i nemirnom, čak se i u snu preispitujem.

Kao učenica smera „turistički tehničar-ogled“, prirodno je da se zanimam za turizmologiju. Delatnost je pre svega zanimljiva, onda profitabilna a šanse za uspeh i napredak su velike. Pa možda čak i u Srbiji.
Zbog velike konkurencije, teško je upisati turizam, teško je „upasti“ na budžet, a teško je studirati bez budžeta. Mislim da nije potrebno da objašnjavam strah od neupadanja na fakultet, zatim strah od (ne)mogućnosti samofinansiranja i šta ono za sobom donosi tj. odnosi.

Sa druge strane – književnost. Nije baš velika pomama, prema mojim istraživanjima, upisuju svi koji žele. Isto tako i za budžet. Volim književnost i volela bih da se time bavim. Tim pre, što smatram da je izučavanje književnosti zapravo najbolji način sticanja onog znanja o kojem sam govorila kao o načinu postizanja višeg cilja i duševnog blagostanja.
Izgleda da sam pronašla životni poziv?
Sledi šamar i otvaranje očiju.
Bila bih nemarna kada ne bih mislila o svojoj budućnosti. Šta ću raditi? Kojim novcem ću plaćati račune, kupovati hranu, odeću?
Nije život samo čitanje, sviranje i ludovanje do jutra (ma koliko ja želela da jeste)…
To je mladost.
Jednog dana ću ja morati da obezbedim sve potrebno za primarne i sekundarne potrebe moje porodice. Ja ću plaćati te časove gitare, jezika, izlaske, ekskurzije i sve što mojoj deci bude potrebno, kao što to moja porodica trenutno čini. Hoću li moći to da postignem ako završim nešto što gotovo izumire, što se sve manje ceni – pa manje i plaća? Karijera u inostranstvu produbljuje moju skeptičnost jer ne znam koliko mogu da postignem sa znanjem iz književnosti, čini mi se, još manje nego u Srbiji. Čak mi se gadi da govorim o količini nepoštovanja sa kojim se savesni i dobri profesori susreću tokom podučavanja. Cela ta situacija užasno deprimira i umirem od želje da živim u vremenu kada su profesori imali značajan ugled i zasluženo poštovanje.
(Razmišljala sam o vremenskim mašinama, i ako još malo poludim eto jednog pronalazača…)
Poslednje mrvice ugleda i poštovanja rezervisane su za profesore na fakultetima. A šansa da se dobije posao na fakultetu ravna je dobijanju sedmice na lotou. Upravo zbog korupcije sa jedne strane i malo radnih mesta sa druge. Bio bi to džekpot, kom je nerealno nadati se.
Dakle, bolje da kupim loto listić nego četiri godine produbljujem znanje o književnosti, jer ću verovatno završiti na kiosku, prodavajući iste te loto listiće. Eventualno recitovati veliku poeziju ispred Gradske biblioteke i hraniti decu od milostinje prolaznika. Vrlo raznolik spektar mogućnosti. Volim kad imam izbor…

Upravo je to ta okolnost koja onemogućuje sjedinjavanje školovanja i obrazovanja.
Školovaću se za nešto isplativo i dovoljno zanimljivo da ne budem mrzovoljna posle radnog vremena, a obrazovati samostalno. To je nekakav kompromis i rešenje.

Čak i kada nastupe epizode odbacivanja te odluke i neprihvatanje kompromisa kao i vatrenog uzdizanja ideala, uvek se nađe neki stric, teča, komšija, da svojim rečima podrške razbije moje snove i uguši i poslednju nadu.

Oh Bože, zašto me nisi bacio u Norvešku, Rusiju, Kanadu..nego ovde, u ovu propalu zemlju, gde te vlast kao moli da ostaneš a ne daje ti nikakav razlog ni povod za to, već te još i tera napolje. A kada odeš, verovatno se ceo vek pitaš da li ti se preci u grobu okreću jer su živote dali za slobodu jedne zemlje, za tvoju sreću i blagostananje u toj zemlji, iz koje si upravo pobegao.

Published by

One thought on “Milica Kerac: INTROSPEKCIJA

  1. Fenomenalno. Oduševljena sam. Pročitavši tvoj tekst sve moje muke su se razrešile. Predivan, zreo i zdravorazumski tekst. Preko snova, do želja i na kraju puke realnosti koja u ovoj zemlji postaje smrtonosna za naše želje-sve je objašnjeno. Sve pohvale. 🙂

Comments are closed.