Isidora Zdravković: Sumasišavši (rimovanje)

 Još dok je izgubljeni mladić bio

U  njegovoj glavi svašta se zbilo

Telo okova je  oslobodio

S uma spao, srce put je sledilo.

Ljudi govoraše stvari okrutne

„Ne sanjaj snove, probudi se, dete!“

Al’ znao je da su im duše sitne

Slomili su im krila da  ne lete.

Osmeh sa lica, pak, nije skidao

Tihim glasom ljubav je dozivao

Oči kao zvezde prahom posute

Tu tajne nebeske behu prosute.

A onda kad sunčani dan utihne

I nema noć sve pretvori u senke

Bol tada svoje oštirce zamahne

Jer sam on u svetu vodi ustanke.

Published by