Aleksandra Vukčević: POČEMUČKA – OSOBA KOJA PREDSTAVLJA PREVIŠE PITANJA (Bez imenica)

-Zašto nećeš da pričaš sa mnom?

-Zato što si dosadna i terorišeš me.

-Molim? Terorišem te? Ne budi bezobrazan, pihh ja tebe da terorišem?

-Da, terorišeš me i to svakodnevno. Sad umukni, radim.

-A kad bi poradio malo na nama, a?

-Prekini.

-Neću.

-Nisam ni mislio da hoćeš.

-Što pucaš sad?

-Da bih ga ubio.

-Mislim da se njemu to ne sviđa, je l ti se čini? Nekako previše vrišti. A, ovaj, što hoćeš da ga ubiješ?

-Kako bih ga pokrao kasnije.

-Mora da bude mrtav da bi ga pokrao?

-Ne, ali tako je lakše.

-Aha, a šta ćeš mu ukrasti?

-Ne znam, nešto vredno.

-Vredno? Šta znači vredno? Jesam li ja vredna?

-Ne. Mogla bi da budeš ako ućutiš.

-Onda neću da budem vredna, ne sviđa mi se da ćutim. Je l misliš da ćemo uskoro jesti? Gladna sam. Kad planiraš da prestaneš da kolješ, kradeš i šunjaš se i šta već sve radiš? Stvarno bih mogla da jedem, znaš?

-Znam, ali me ne zanima.

-Što si tako neraspoložen? Je l ti mene ne voliš?

-Pa, vidi, nekad te čak i prilično mrzim, ali u glavnom te samo ne volim.

-Baš lepo. Ne dotiče me što tako pričaš. Navikla sam da me vređaju.

-Oh, jadna ti, evo rasplakaću se.

-Stvarno?

-Ne.

-Nastaviću da budem fina svejedno, ja sam lepo vaspitana. Jesi li ti ovo hteo? Znaš, kad su te pitali šta ćeš biti kad porasteš? Jesi govorio da želiš da ubijaš i kradeš?

-Ne, govorio sam da želim da budem normalan, što bih i uspeo, da nije tebe.

-Eeeej, nisam ni ja birala da budem ovde, okej? I nisam ti ja kriva što si šizofreničan.

Published by