Милица Јарић: СТРАНСТВОВАЊЕ (Римовање)

Странствовање о
сећај неприпадања у средини (религијска пракса одлажења у туђину и напуштања свега познатог

 

Почетак

Најдражи моји, данас је срећан дан
И зато без плакања. Осмех, молим!
Данас одлазим у свет далек и стран.
Памтите, заувек ћу да вас волим.

Памтите, мени овде место није,
Сувише ме гуши наш премали град.
Кад откријем шта све бели свет крије
Вратићу се боља него што сам сад.

Нешто у грудима даје ми воље,
Као миш мали цијуче и гребе.
Мајко и оче, пуштам га напоље.
Идем, пре свега, да пронађем себе.

 

Падова

Сиви стари град, сиви стари људи,
Мој мали стан од тридесет квадрата.
Мачка и кревет из којег ме буди
Звоњава звона црквенога сата.

Проживљавам опет један исти дан
Док носталгија ми за вратом дише.
О, мајко, знаш, није лако бити сам.
Испраће ме ове падованске кише.

Плаши ме понекад страшно лице
Овог града у ком ми место није.
Још су ми стране његове улице,
Још нисам нашла шта за мене крије.

Потрошена, одлазим, и то што пре,
Не дозвољавам ништа да ме спречи.
Док оно у грудима још не умре,
Падова, grazie e arrivederci!

 

Париз

Сад коначно живим у граду из сна,
Трагам за причама које ми пише.
Како се уздићи са познатог дна?
Како не бити изгубљена више?

Не да ми одговор, упорно ћути,
Овај светли град да излечи не би.
У нади да ће ме било ко чути
Вриштим из свег гласа, али у себи.

Ја сем тишине немам другог друга,
Немам кога да ми прекрати време.
И сваки љубавни пар ми се руга
Док увече шетам сама крај Сене.

Крадеш ми снаге и крадеш ми часе,
Ти прљави граде и срећо лажна.
Нека се сва твоја светла погасе!
Ја идем негде где ћу бити важна.

 

Праг

Сопствене мисли памет ми једу.
Потпуно сам празна. Фалиш ми. Боли.
Тешко ми је, мама. Нисам у реду.
Већ дуго неће нико да ме воли.

Тражим утеху у чашама џина
И јефтиног вина. Помогне, на час.
Само ме то греје док цича је зима.
О, колико лепше било је код вас!

Примам хладне загрљаје улица –
Последњи поздрав, чисто реда ради.
Израњам из мора непознатих лица.
Да ли су и они нежности гладни?

Враћам се кући где ми је и место
Побеђена, тужна. Пре свега, сама.
Странац сам свуда и превише често.
Нема више тога. Сада идем вама.

 

Повратак

Мајко и оче, само ћу вам рећи
Да ми много значи ваша љубав сада.
Знала сам, ипак, да не могу побећи.
Бежим од себе, а не од неког града.

Пољуби ми, мајко, образе грубе
Од старих суза. Нек боли. Нек пече.
Губтиник сам, а губитници губе.
Ми нисмо створени за нешто веће.

Пољуби ме, тата, у сиво чело
Које вешто крије хаос у глави.
Реци ми, молим те, нешто весело,
Као да сам добро. Претварај се. Прави.

За крај, дајте ми да спавам јако дуго
Или ћу да тугујем. Или ћу пући.
Истина је ово и баш ништа друго:
Ја сада странствујем у сопственој кући.

Published by