Marija Džida: SAUNDADE – OSEĆAJ ČEŽNJE ZA NEČIM ILI NEKIM KOGA NEIZMERNO VOLITE, A KOGA STE IZGUBILI (Bez imenica)

Sve je to bilo tako davno. On i ja ili ja i on? Ne, ni jedno. Nije postojao ni on, ni ja, postojali smo mi. Mi tako mali, a opet toliko veliki. Gazili smo sve pred sobom. Bili smo neustrašivi. Želeli smo, nadali se, verovali, voleli. Radili smo sve uobičajeno, ali opet tako drugačije. Posebnije od onoga što su ostali imali. Bar smo tako mislili. Osećali.

Bili smo nezreli. Bili smo zaljubljeni. Maštali smo o nečemu velikom, o nečemu samo našem.

Posmatrala je sebe. Kada je sve to prestalo? Namrštila se, ne prepoznavši sebe.

Za nju, postojao je samo on. Za njega, samo ona. Predstavljati nekom sve, to je ono što ih je činilo posebnim. Posebnijim od ostalih. Njegovo postojanje bilo joj je dovoljno. Nije joj trebalo više ništa.

Ah, za sve sam ja kriva. Da samo tada nisam insistirala, sad bi sve bilo drugačije. On bi bio tu, sa mnom. Da je on tu, ne bih se osećala ovako. Smejali bi se…. Mada, i onda, on se smejao.

Ležeći onako pozvao me je: „Dodji. Pridji mi bliže.“

Polako, jecajući, sam mu prišla. Nežno i polako me je pomilovao.

„Ne plači.“, namrštio se. Nije bio dobro. Bio je slab, teško je pričao, teško je gledao. Sa usporavanjem otkucaja, sve se polako završavalo. Mi, prestajali smo da postojimo.

Sve zbog mene.

Osmehnuo mi se i primakao još bliže sebi. I tada se desilo to, poljubio me je. Ne nije to bio prvi put, bio je zadnji. To smo oboje poželili. Bio nam je neopohodan. Znali smo šta će se desiti. Odmakla sam se korak od njega, prekidajući sve. Nisam htela da se pomirim sa tim da za koji minut sve će prestati. Sve ono naše. Namrštio se, a zatim zatvorio svoje oči.

Dosta vremena je prošlo od tada. Nije bila sigurna da li su u pitanju bili dani, meseci ili godine Bez njega pored sebe, više ništa nije imalo smisla. Njeno postojanje nije imalo smisla.

Nastavila je živeti, ali ona više nije bila ista. Ono što mu je tada obećala, trudila se svim snagama da ispuni. Medjutim polako je osećala da posustaje. Čeznula je za njim, onome o čemu su pričali i maštali.

Posmatrala je sebe. Ovog puta nije plakala, nije imala snage. Iznova i izvona se prisećala svega.

Published by