Minja Vuletić: KILL BILL

“That woman deserves her revenge…and we deserve to die.”

Film Kill Bill je američko-japanski, napisan i režiran od strane Quentina Tarantina. Izdat je 2003/2004. godinu, sastoji se iz dva filma, na najjednostavniji način rečeno, ceo film se bazira na tome što glavna junakinja “Black Mamba” ,koju glumi Uma Thurman, pokušava da ubije oca njenog deteta, ljubav njenog života Billa, njenog partnera u zločinu, sto je u samom nazivu i jasno. Razlog se malo kasnije kroz film uvidja, naime, Bill je ubio sve zvanice njenog venčanja I pokušao I nju trudnu da ubije.

Kada sam iznela par osnovnih podataka o ovom filmu, za sve koji ga nisu gledali, mada verujem da je takvih malo, možemo krenuti sa kritikom.

Iskreno, Kill Bill mi nije omiljeni film, no svakako spada u mojih top 5 najdražih. Tarantino je jedan od najkontraverznijih režisera današnjice. U njegovim filmovima ima mnogo nasilja, zločina, krvi, mesa, pljački, smeha i uzbudjenja. Ono što režisera čini dobrim, odnosno ono što film čini dobrim, po mom mišljenju, jeste jak utisak koji ostavlja. Bez obzira na to da li se većini taj film dopada ili ne.

Nije teško kritikovati Tarantina. Mnogi su to radili, mnogi stručnjaci, mnogi “obični” ljudi. Ono što je čest problem kada se govori o njegovom stvaralaštvu jeste nasilje koje je prikazana vrlo slikovito I na kraju filma ostajemo bez neke pouke ili smislenog moralnog razloga za sve to. Postavlja se često pitanje “koja je poruka ovoga filma? da li su ljudi koji uzivaju u ovom filmu monstrumi I potencijalne serijske ubice?”. Tarantino je mnogo puta već govorio o ovome i po njegovom mišljenju, sa kojim se slaže veliki broj ljudi, nasilje jeste zanimljivo gledati. Ono šta će ljudi raditi posle gledanja nekog od njegovih filmova, nije njegova krivica.

Ovaj film nema nekakvu dublju, suštinsku poruku, neko naravoučenije. Ovaj film nam jednostavno, u otprilike 4 sata, prikazuje različite načine na koje neko može da se ubije, praćeno dobrom muzikom. Može loše da utiče na mladju populaciju, dozvoljeno je da se gleda iznad 12 godina. Bilo je zabeleženo nekoliko ljudi koji su bivali agresivni navodeći razlog za to upravo ovaj film. Nema mnogo umetnosti u njemu, nema mnogo estetike.

No, zašto bi sve imalo smisla I poruke? Mislim da se film može smatrati uspešnim ukoliko ostavi jak utisak na gledaoca posle gledanja ili ukoliko zabavi. Ovaj film čini I jedno I drugo. Prožet duhovitim rečenicama, dobrom muzikom, dinamičnom radnjom… Glavni junak je žena koja uspeva da dodje do svog cilja, koja je u isto vreme I loš I dobar lik. Ona ohrabruje I te mlade trinaestogodisnje devojčice I čini ih jačim, da se bore za šta god je to za čim streme, daje energiju i borilački duh, koji se ne mora ispoljavati nasiljem, to može biti borba za simpatiju, neku ocenu, neko takmičenje… bilo koju drugu kosmički nebitnu stvar.

Po mom mišljenju, svo to nasilje u ljudima već postoji, ako tražimo razlog da to ispoljimo, lako se može I u svemu pronaći. Na kraju krajeva, razni ljudi različito reaguju na iste stvari, na to ne može uticati jedan osoba, pa čak ni Tarantino.

Published by