Ivana Kovačević: THE DOORS

The Doors, kultni američki bend iz šezdesetih, godina kontrakulture, opšteg bunta mladih, hipi pokreta, seksualne revolucije, droge i naravno rokenrola. Taj period dvadesetog veka sasvim je romantizovan u današnjici, ta romantizacija nije zaobišla ni decu tog perioda, slavne rok bendove.

Is everybody in? Is everybody in? Is everybody in? The ceremony is about to begin. Pozdravile bi vas reči Džima Morisona, kralja guštera, šamana koji će vas povesti u svet tame, plesaćete sa smrću, dok se ne probijete na drugu stranu.

Ko je zapravo vaš šaman? ŠTa su to toliko veliko izneli Dorsi da bi zaslužili toliku slavu i stekli neoborivi autoritet u svetu visoke kulture?

Ja sada neću govoriti previše o muzici Dorsa. Postoje principi komponovanja, pravila koja se u muzici moraju poštovati da bi se dobio zvuk koji pruža nekakvu vrstu zadovoljstva čoveku. Oslanjajući se na to, stvar izbora žanra muzike koju će pojedinac slušati, zavisi od njegovih ličnih preferencija ili kako bi se reklo: o ukusima ne treba raspravljati (iako je ova misao u širem smislu veoma diskutabilna, ja ću je ipak iskoristiti u ovom kontekstu). Dorsi nisu doneli ništa novo u istoriji muzike da bi se o tome moglo diskutovati, rokenrol je već sam po sebui bio novina, međutim originalnost u rokenrol svetu im se ne može osporiti.

Ukoliko se turbofolku može suditi na osnovu navodne ideologije koju ta muzika nosi sa sobom, dajem sebi za pravo da sudim o Dorsima na osnovu svega što su oni predstavljali, podhranjivali, što i danas jesu.

„Kada se vrata percepcije očiste svet će se čoveku ukazati onakav kakav zaista jeste-beskrajan“ ,reči Vilijama Blejka koje su inspirisale ime grupe. Čime se vrata percepcije čiste? Psihodeličnim supstancama. Ne želim da glumim puritanistu, ali mnogo što šta bi se moglo reći o ekperimentisanju sa drogama. Moglo bi se postaviti pitanje da li je to odraz slabosti jedne ličnosti? Međutim nije to glavno pitanje,ono što jeste: Da li bi tvorac dela nastalog pod pomućenim stanjem svesti trebalo da dobije svu slavu koju ono donosi? Može li se to posmatrati kao vrsta dopinga, samo u umetnosti. Takav trkač na atletskom stadiumu bio bi diskvalifikovan. Sa druge strane ukoliko čovek odluči da živi u ovom svetu, kaže da za njega život ima smisao, prihvatio je obavezu da se o tom životu i brine. Svi znamo ko se pridružio klubu „dvadesetsedam“ jedne večeri u Parizu. “No one here gets out alive.”

„Morrison je htio biti taj koji će se ‘žrtvovati’ i proći kroz ‘Vrata’ kako bi svijet proširio svoje skučene stavove. „Postoje stvari ljudima poznate i one ljudima nepoznate, a između njih su The Doors“ govorio je Morrison.“ Morison uzima ulogu spasitelja, onog koji će promeniti društvo. Sama ova pozicija već jeste problematična, jer predpodstavlja hijerarhiju, vidovitog i stado. To verovatno potiče od njegove opsednutosti Ničeovom filozofijom, nadčovekom, voljom za moć i uništenju slabih. Ovo mu se još i može oprostiti, ali čovek koji će izaći na binu i vređati svoju publiku, potpuno pijan, nikako ne pokazuje poštovanje prema onima koji ga uzdižu u nebeske visine. Kad smo već kod publike, da li je ona dolazila da sluša muziku ili da gleda spektakl koji se odigravao na sceni, čoveka koji se bacaka okolo, čoveka koji je predstavljao seks simbol tog doba. Pesnik ili klovan? Isfrustrirani dečak odbegao od svojih omraženih roditelja sa večnom čežnjom da postane priznati pesnik.. „Father, yes son, I want to kill you ,Mother…I want to…fuck you“ da li se u ovim stihovima može videti išta drugo do jedan edipovac. Dok su tekstovi drugih pesama ili previše hermetički ili jednostavno besmisleni.

Dorsima se može i zameriti što nikada zvanično nisu zauzeli neki politički stav, niti podržavali mirovne proteste i hipi pokret. Morison bi možda rekao „ If you name me, you negate me“, međutim i nedelanje je odluka, neutralnost ne postoji.

Voleli ih ili ne Dorsi su nas ipak uvukli u zamku : nisu nas ostavili ravnodušnim. U svom misticizmu možda kriju neznanje, ali možda se samo treba prepustiti nepoznatom jer „budućnost je nepouzdana i kraj je uvek blizu.“ C’mon baby, take a chance with us, samo treba biti oprezan sa mistifikovanjem umetnika i umetnosti uopšte. Spremni za ples, lažnu revoluciju? This is the end.

Published by