Марко Аџић: L’ILLUSIONNISTE

Зар не налазите, читаоче, да је одвише тешко из мора… не, из океана остварења кинематографије издвојити неко нарочитије, неко које би морало да заголица свачију пажњу – заиста, ово се чини немогућим. Али, кад човек „успе“ да обави овај Сизифовски напор, још увек помишљајући да се није огрешио о неко друго дело, он, правећи одабир, очигледно не остаје равнодушан и показује да ипак има свој став, какав-такав. Али, оно што човека највише боли јесте што и то његово мезимче није апсолутно савршено – несавршеност је, сама по себи, савршена, јер нас она тера да будемо бољи и покреће из неминовне летаргије у коју бисмо без ње запали, јер човек је, по природи, лењи створ (част изузецима).

Моје „мезимче“ је један дугометеражни, анимирани филм, који ме је, морам да признам, испрва привукао више због његове уметничке вредности (читајте – цртеж), него због саме поруке коју носи. А и сам назив филма је илузоран јер филм не говори само о „тамо неком мађионичару, који вади зечеве из шешира“, него о једном мехуру од сапунице који тек што није пукао – тај мехур је, заправо, свет мађионичара, трбухозбораца, пајаца, те читавог сплета вештака чије је време на издисају и који, хватајући се у коштац са телевизијским пријемницима и другим тековинама савременог доба извлаче дебљи крај. Јер савремено доба брзином својом гази све пред собом – оно нема времена да чека и да се осврће (авај, куда ли смо кренули).

Главни лик овог филма је Татишчев, један дугоноги, остарели мађионичар, који путује од једног до другог позоришта, тражећи себи посао, али без већег успеха – савремена публика зна само за оно што је у тренду и брзо се засити (а и Татишчеов репертоар је помало ограничен). Прати га (истина, у кавезу) један оронуо зец, који је од „лепог живота“ малкице пошандрцао, па често умакне његовом господару, кад му се осмехне срећа. На жалост, та је срећа кратког века – зец се, онако онемоћао и укрупњен, увек „враћа“ у кавез, а свој бунт изражава слатко усецајући секутиће сваком оном ко се усуди да га кињи и дира. Ипак, између Татишчева и зеца има сличности – и један и други имају избачену горњу вилицу, што им даје помало смешан израз лица.

Татишчев је, у једном моменту, прескочио Ламанш (заједно са зецом) и обрео се у сличном друштву (кажем сличном јер се људи, у бити, не разликују). У том друштву он упознаје једну девојку, неискварену и наивну, која је у убеђењу да он заиста поседује чаробне моћи (заправо је она њега приметила). Не може се рећи да се међу њима јавила љубав у оном смислу… не – то је била очинско-кћеринска љубав, коју је Татишчев показивао у виду поклончића којима би, с времена на време, даровао ову скромну девојку, а она би му, опет, узвраћала бескрајним поверењем (и по којим стидљивим пољупцем у образ). Тог девојчурка Татишчев води из света деце у свет одраслих, разбијајући му, корак по корак, илузије које је имао о свету.

Сад, велики проблем лежи у чињеници да се Алиса (девојка) никад није запитала – како један мађионичар може да приушти такве скупе ствари, а да ништа друго сем трикова не ради (јер, Татишчев је заиста радио још неколицину послова да би могао себе и њу да издржава)? Можда је била исувише срећна да би бринула о том… Или, зашто се Татишчев, на крају филма, искрао из Алисиног живота, остављајући од себе само поруку на парчету папира („Чаробњаци не постоје.“)? Можда не би могао да поднесе растанак (иако је живео одвојено од рођене кћерке)… Још један велики проблем овог филма је што гледаоцу руши снове, то јест што је болно реалан. Како ли је само иронично што један, наизглед безазлени цртани филм, не би требало нити једно дете да погледа пре но што зађе у одређене године.

Иако трбухозборци завршавају на улици (продајући сопствене реквизите за литру ракије), а кловнови, ти увесељаваоци маса, који, суочени са депресијом и вечно потискиваном тугом, умало не изврше самоубиство (кажем умало, јер је Алисин рагу ипак укуснији), није ни све тако црно, а и не треба генерализовати. Алиса упознаје једног младића (љубав у оном смислу), а Татишчев одлази „гвозденим змајем“, вијугајући кроз крајолик, све време сетно посматрајући фотографију једног бебчета (ко зна, можда се враћа његовом детету). Још нешто – недуго пошто ће отићи од Алисе, Татишчев пушта његовог плишаног пратиоца на слободу.

На крају крајева – зар љубав није једна метафизичка ствар? Исти је случај и са чаролијом – не мораш да је видиш да би знао да је ту, а, верујте ми, она је заиста ту – ОНА НИЈЕ САМО ВАРКА ИЛИ „ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ“…

Post Scriptum

Топло препоручујем и друге филмове Силвена Шеноа (Sylvain Chomet) – сјајан спој уметности и поруке…

У Сремској Каменици,
30. XI 2016. године,
с љубављу – она није бобук од сапунице,
Марко Д. Аџић

P.P.S. бобук=мехур, балончић 

Published by