Dragana Lisić: KRITIKA AUTORKE I JOŠ NEŠTO USPUT

Čitala sam danas neke tekstove vrlo drage mi autorke koju gledam ponekad u ogledalu i ne bih sada komentarisala njene tekstove, već samo i isključivo nju samu, odnosno njen odnos prema pisanju. Kako je samo nije sramota?! Danima ne pipnuti olovku i samo kukati kako nema inspiracije, pa to stvarno nema smisla. Treba da se stidi što najobičniju kritiku ne može da napiše, a nada se nekoj spisateljskoj karijeri. Eh, draga moja, nema od toga ništa ako tako nastaviš. Oho, čekaj… Izgleda da su je ove reči pogodile, te se prihvatila papira i olovke. Hajde onda da je ne ometamo. Nek joj je sa srećom. 

***

Naš jedini nobelovac, Ivo Andrić, počeo je da piše u svojoj mladosti koja nije bila baš zavidna, ako pogledamo da je sa dvadeset i jednu godinu bio utamničen. Ali takav život pogodno je tlo za razvoj umetnika. Tamo je napisao jedno od mojih omiljenih dela, „Ex Ponto“. Ali na stranu to što saosećam sa njegovim tadašnjim stanjem, patnjom, bolom, strahom, samoćom i melanholijom. Na stranu i to što sam se tom delu vraćala više puta. Izneću neke činjenice.

„Ex Ponto“ je po vrsti zbirka pesama u prozi. Ali kakva je to poezija bez stiha i rime? Jasno je da pisac pri takvom stvaranju ima potpunu slobodu, ali na taj način se gubi umetničko-majstorska crta. Svako može nizati svoja osećanja, ali nije svako vešt da ih pretoči u deseterce, na primer, niti da ih poveže u sonet. 

Zatim, naslov je jedna od najbitnijih karika u lancu književnog dela, a Andrić je ovu kariku preuzeo od Publija Ovidija i njegovog davno napisanog dela „Epistolae ex Ponto“. Zar nije imao ni toliko originalnosti da osmisli sam svoj lični naslov? Ako zanemarimo naslov i otvorimo knjigu, uočićemo da kompoziciju čine tri poglavlja i epilog. Otkud epilog u lirici? On je svojstven dramskom rodu i ne bi ga trebalo ubacivati tamo gde mu nije mesto.

Svako poglavlje se sastoji od više takozvanih pesama, mada za ono bi se pre moglo reći da je pasus, nekoliko nabacanih rečenica. Pasusi se ne nadovezuju jedan na drugi i nikako ne možete pretpostaviti o čemu će Andrić pisati u sledećem pasusu. Delo nema jasnu logičku strukturu, već predstavlja gomilu misli pisanih onako kako su i prolazile kroz glavu – bez ikakvog reda i smisla. Iz ovoga se jasno vidi da delo ne prati tok bilo kakvog događaja, radnje nema i jedino što se dešava jeste da lirski subjekt, odnosno Andrić, jadikuje nad papirom. Čak je u jednom trenutku izneo svoje razmišljanje o samoubistvu! Takav jedan čovek, pripadnik Mlade Bosne, da pomišlja na takav sraman čin, neprihvatljivo je, ali svako ima pravo da razmišlja o čemu hoće, za to ga ne mogu kriviti, ali pisati o tome, deliti takvu sramotu sa čitaocima i time i u njima buditi takve ideja, zaslužuje krajnju osudu. Osim o samoubistvu, Andrić razmišlja i o Bogu. Kako nespojivi pojmovi! No, na stranu to, misli su nam svima često nepovezane. Ali ako već piše o Bogu, potrebno je da jasno iskaže o kom Bogu je reč. Iz celokupnog dela ne možemo razaznati je li to hrišćanski Bog ili neki drugi, njegov lični, izmaštani. 

Koliko je ovo delo pisano bez ikakvog plana, reda i razmišljanja, pokazuje i to da se u delu nalazi pasus u kom se govori o „Jeleni, ženi koje nema“. Moguće je da je pisac u jednom trenutku zaboravio da to nije taj rukopis, pa se zabunio. A ako je stvarno želeo da poveže ova dva dela, nije uspeo, jer onaj ko nije pročitao delo „Jelena, žena koje nema“, neće razumeti o čemu se radi u pomenutom pasusu. 

Na više mesta Andrić govori o tome kako mrzi svoj život, kako je mučan i kako život, u suštini, nema smisla. A onda nakon takvog razmišljanja, epilog završava rečima: „Ne, oče, idem da živim“. Time otvara jedan ogroman apsurd i ostavlja čitaoce zapitane. Ako je život uvek mučan, zašto ga živeti uopšte? Svaka knjiga treba da daje odgovore na neka životna pitanja. Kada zatvorimo knjigu, u glavi treba da imamo jasno formiranu mudrost. A Andrićev „Ex Ponto“ ostavlja samo zapitanost. I koliko god ga puta čitali iznova i iznova, zapitanost neće nestati. 

Pored svega pomenutog, ovo jeste i biće jedno od mojih omiljenih dela i zahvalna sam Andriću što ga je napisao. Uz njega sam spoznala „da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek“ i upravo zato „idem da živim“.

Jedva napisano 30.11.2016. u 22:40

Published by