Danijela Ristić: „Lolita“-Vladimir Nabokov

„Svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja.“

„Lolita“ ili „Ispovest obudovelog belca“, što je bio mogući naslov,  je roman Vladimira Nabokova, objavljen 1955. godine u Parizu. Roman je poznat širom sveta po inovativnom stilu pisanja, ali i po svojoj temi: pripovedač i glavni lik u romanu, Hambert Hambert postaje seksualno opsednut dvanaestogodišnjnom Dolores Hejz.

 „Bila je Lo, prosto Lo, ujutru, uspravljena, visoka sto četrdeset sedam centimetara, u jednoj sokni. Bila je Lola u pantalonama. Doli je bila u školi. Na tačkastoj liniji za potpis bila je Dolores. Ali u mome naručju uvek bejaše Lolita.“ „Lolita“ je Hambertov nadimak za Dolores I nama već na prvoj strani postaje jasno kako piše Nabokov, postaje nam jasno da to nije tek tamo neka pornografska knjiga netalentovanog pisca… Ali I dalje, kada pomislim na to da je ovo opis jedne dvanaestogogodišnje devojčice iz perspektive jednog tridesetosmogodišnjaka, pridođe mi muka. I nije mi jasno zašto je Nabokov izabrao da piše o nečemu ovakvom, pored svega lepog u životu…

Dakle, Hambert Hambert profesor književnosti, dolazi u Nju Hempšir iz Engleske I ženi se vlasnicom stana u kom živi, iako je pravi razlog toga ne ta žena, Šarlota Hejz, već njena ćerka, Dolores. Dolores nije tipična dvanaestogodišnja devojčica, ona je „nimfica“. Nabokov nam objašnjava šta to tačno znači I tu se baš vidi kako granica između genijalca I ludaka ne postoji: „Između starosne granice od devet I četrnaest godina javljaju se device koje izvesnim omađijanim putnicima, dva ili mnogo puta starijim, otkrivaju svoju pravu prirodu koja nije ljudska (to će reći: demonska).“ „Morate biti umetnik I ludak, beskrajno melanholičan stvor, s mehurom vrelog otrova u preponama I nadrazbludnim plamenom, što vam neprestano paluca u kičmi (oh, kako morate da se grčite I skrivate!) da biste namah, po neizrecivim znacima- pomalo mačkast obris jagodice, tankovijastost puhorastog uda, I ostali pokazitelji koje mi očaj, stid I suze nežnosti brane da nabrajam- razaznali malog smrtonosnog demona među zdravom decom: ona stoji, a da je ova ne prepoznaju, I sama nesvesna svoje fantastične moći.“ Pitam se samo koji je ovo krug pakla?

Vladimir Nabokov je morao I sam biti bolesnik… pravi ludak da bi na ovakav način uspeo da predstavi svog lika. Čitajući knjigu ulazimo u svet ludosti (oni ludi će dodati božanstvene) I kao da Nabokov I na nas navlači bele košulje I ne dopušta nam da napustimo taj njegov bolesni svet. Pa ko voli, nek izvoli, ali korisno je odmah znati u šta se upuštate. Dobijate direktan prenos misli matorog perverznjaka.

Nakon smrti Lolitine majke, Hambert uviđa sjajnu priliku da joj se približi. Odvodi je na put I tu započinje erupcija vulkana strasti, erotike. Vladimir Nabokov ipak na fantastičan način prodire u Hambertovu psihu, sa slikama I opisima koji čitaoca ostavljaju bez daha, na granici ludila, sve vreme pišući baš kao u pasusu koji sam izdvojila, prokleto uverljivo, tako da poverujete u baš svaku reč koju napiše. On piše tako da lako može da natera čitaoca da nesvesno sagledava stvari iz Hambertovog ugla. I to je možda najgore od svega. Svetu ne treba više Hambertova.

Uprkos tom uzvišenom stilu koji Nabokov koristi, on nije naglasio neku stvarnu pouku. Delo nema naravoučenije, osim, možda „pazite koga primate u vaš dom?“ Ono nas ne uči ničemu konkretom. Zašto „Lolita“ nema pouku? Svakako je bilo prostora za to, posebno kad se bira jedna ovakva tema. Nabokov je imao prostora da ovo delo postavi na etički pijedestal, da u bilo kom trenutku promeni tok knjige, da doda samo jednu rečenicu na kraju I promeni čitavu sliku o svemu ovome. Ali on to nije uradio I mi nismo dobili naravoučenije. I sada kada čitate, vi možete pomisliti da je okej biti manijak.

Mada, to više kao da i nije stvar „Lolite“. Postavlja se pitanje da li uopšte književnost ili umetnost treba da ima jednu takvu ulogu, da li treba da bude poučna? Da li jedno književno delo gubi na vrednosti ukoliko nema moralnu pouku?

 Na to pitanje svako će sam odgovoriti, ali mi znamo kako se osećao Nabokov: „za mene prozno umetničko delo postoji samo utoliko ukoliko mi pribavlja ono što ću odsečno nazvati estetskim blažestvom, to jest, osećanje da sam nekako, negde, povezan s drugim stanjima postojanja gde je umetnost (radoznalost, nežnost, dobrota, zanos) pravilo.“ Sve je mogao taj ludak Nabokov, ali da piše protiv svojih uverenja, nikako!

Još jedna stvar: Kog je žanra „Lolita“? Da, to je roman…ali kakav? Neki ljudi govore da je to ljubavni roman, drugi opet kažu da je psihološki, erotski, socijalni I čini se kao da svako ima drugačiji doživljaj nakon čitanja. Verovatno od tog doživljaja I zavisi kako ćete ga definisati. I kako sad mi da znamo da li doživljavamo sve ovo onako kako je to pisac zamislio? Nikako baš… Verovatno to njega nije ni zanimalo, on je znao na šta je mislio… Baš je bio sebičan taj Nabokov.

Ipak, na kraju, važno je da delo posle čitanja ostavi utisak koji se ne zaboravlja lako I kako god da posmatrate „Lolitu“ sigurna sam da će ona u vama izazvati emocije, bilo to gnušanje ili divljenje, nije puno ni bitno. Uprkos tome što nismo dobili pouku, mislim da svako ko je čitao bez obzira na svoje stavove, duboko u sebi može naći prostora da oprosti Nabokovu što je „čekićem valjano odalamio Balzaka, Gorkog, Mana.“ A ko nije čitao, a želi, savetujem mu da dopusti Nabokovu da ga uvede „u carstvo kraj mora“ gde vas čeka sa belom košuljom spreman za ples.                                                            

Published by