Андреја Каргачин: ЗИГИЈЕВ СУНОВРАТ ИЗ 90-ИХ (Оutside, 1995)

 

Због смрти једне од највећих рок звезда данашњице, Дејвида Боувија, његова музика је поново у центру пажње. Све је више клинаца који ће певушити Starman, и који ће скидати чувени риф са Rebel Rebel. Ипак, има и оних храбрих којиће заћи мало даље и открити неке опскурне и заборављене плоче, као што су Black Tie White Noise, Tonight и Low. И можда најопскурнију и најзаборављенију Боувијеву плочу – Outiside.

Сјајно, помислићете. Још једно изгубљено благо. Ипак, прерано се радујете. Постоји разлог због кога ова плоча и треба да остане заборављена.

Уз албум долази и прича под називом Дневник Нејтана Адлера или уметничко жртвовање Бејби Грејс Блу (готички, нелинеарни хиперкругови). Као да тај претенциозан и сувише сложен наслов није био довољан, рок звезда нам, овде у улози писца кратких прича сумњивог квалитета, тешко разумљивим жаргонским језиком набраја више гнусних дела која се правдају као уметност. На почетку читамо о безразложно детаљном ликвидирању четрнаестогодишње девојчице, а касније гомилу референци о другим делима и уметницима и колекционарима као што су Дејмијан Херст, Крис Бурден и Николас Серота. Боуви овде помиње полуизмишљене детаље из њихових приватних живота, што се чини врло ниским и неукусним.

Надала сам се да ће после овог разочарања уследити нешто боље. Нажалост, преварила сам се. Прва нумера (ако се уопште и може назвати нумером), Leon Takes Us Outside, садржи Боувијево неповезано мрмљање неких датума и звуке сличне штимању инструмената. Нагло и неочекивано, ови слабо чујни звуци прелазе у следећу, насловну нумеру Outside. Добро је, помислих. Ово личи на рокенрол. Ипак, песма солидне, живе и агресивне мелодије и неразумљивог мада допадљивог текста није довољна да оправда Боувијев статус музичке иконе, а ни остатак албума. Следећа песма, The Hearth’s Filthy Lesson, можда је најсветлија тачка овог албума. Има заразан и груб ритам и текст љубавне тематике. Последњи минут испуњен неразумљивом буком није јој помогао ни у чему. Песма A Small Plot of Land је превише типичан пример рок звезде која покушава да у своје стваралаштво убаци џез. То обично заврши баш оваквом досадном, напорном и монотоном песмом од седам минута са недостатком рефрена.

Baby Grace (A Horrid Cassete) показује право лице овог албума. То није песма, већ рецитација у којој је Боуви свој глас провукао кроз неке грозоморне филтере да би звучао као девојчица, а резултат је личио на роботизовану бебу ванземаљца. Певач покушава да нам у овим „причајућим“ нумерама (које се понављају више пута) објасни нејасну и компликовану радњу албума. У томе не успева, пошто је прича и даље неразумљива и, изнад свега, непотребна. Утисак песме A Small Plot of Land се наставља и у даљим нумерама, које су све до једне предугачке, досадне и напорне, што чини албум готово, ако не и сасвим, неслушљивим. Наду улива Hallo Spaceboy, која је, уз неку солидну обраду, могла да постане сасвим пристојна.

Као закључак, рекла бих да је 1995. Боуви направио потпуни промашај, који је донекле поправио следећим албумом. Поред тога што је, као што рекох, неслушљив, досадан и уметнички безвредан, он је потпуни промашај што се тиче комерцијалне вредности. То није албум ни за кога. Људи који слушају рокенрол неће разумети нити ценити упетљано и морбидно правдање убистава као уметности, а људи који би се тиме бавили као тамом филозофске расправе сигурно неће слушати особу која је својевремено била позната као Зиги Стардаст. Такође, албум није довољно комерцијалан за укус комерцијалног слушаоца, а недовољно је алтернативан за алтернативног слушаоца. Тако заглављен у средини није много постигао.

Ипак, не можемо се на њега превише љутити после свега што нам је оставио као провокативни, светлуцави ванземаљац из ’72.

Published by