Marija Petrović: David

Pisati o onom što kada ste prvi put videli, prošavši kroz skenere, na hiljadu kilometara od kuće – u negativnom smislu, je prosto intelektualni mazohizam. Ali ja ću to učiniti, nedostojna da kritikujem veličanstvena stvaralaštva umetnika, ali kako je to Njegoš rekao „Šta je čovjek? Ka slabo živinče”, usudiću se da ne budem slaba.
Remek-delo Mikelanđela Buonarotija okupano svetlom Galerije dell’Accademia je ispijalo dah, zaustavljalo vreme i obouzimalo svakakog, terajući ga da se posveti samo njemu. Ostale slike i skulpture bile su potpuno zapostavljene (od nas posmatrača). Gledali smo u njega, kao u Boga, a on je mirno stajao.
Momenat u kome je Mikelanđelo predstavio Davida, njegov zaleđen pogled u trenutku razmišljanja, ulivao mi je jezu, podsećajući me da on ovako, isto, stoji već 512 godina i jedan mesec, od trenutka kada je belo platno skinuto u zaborav. Ni milimetar više ni milimetar manje. Ni levo, ni desno. Dok smo – mi bili ti koji su se neprekidno smenjivali. Na trenutak sam poželela da se potpuno sruši i kroz nekoliko decenija ponovo vrati u svoje prvobitno mermeno obličje, pružajući nam šansu da, bar na neko vreme, prestanemo da ga posmatramo. Vena na ruci je delovala živo, krv je kroz nju proticala, a bila sam i ubeđena da sam videla odsjaj u njegovom oku. Mi posmatrači, opisujemo ga kao savršenog, a upravo tu leži njegova mana. Nisam podnosila činjenicu da je jedna njegova lokna, samo fragment, bila savršena, ulazeći do detalja u dlaku, koja se izvijala i odvajala, dovoljna da utrošim još poneki sat u posmatranju samo nje. Ni jedno ljudsko telo nije savršeno, a on je stajao tu terajući nas da tražimo, ne bismo li pronašli neku asimetričnost. Stajao je prirodno i uobičajno, ali je bio sve samo ne to. Poput neke iluzije, plod mašte.

Na početku su mnoge inzvanredne (neću reći dobre) stvari bile samo u našim mislima, isto onako kako je Mikelanđelo posmatrao mermernu stenu goverći da je David uvek, za njega, bio tu, samo ga je bilo potrebno isklesati. Umetnik je prilikom stvaranja, Davida pravio za određenu svrhu, po narudžbini je bilo određeno da će se skulptura nalaziti na vrhu firentinske kapele, međutim kada su uvideli njegovu izvanrednost i sa kojim veštinom je Mikelanđelo stvarao, odlučili su da David mora biti bliže nama, zasluživao je udobnije mesto, tu gde ga danas posmatramo, čini mi se, odatle ne želi ikada da ode. Ovde je Mikelanđelo bio previše stručan i usled ranijeg iskustva i narudžbine izmenio je proporcije koje anatomija propisuje, pa tako danas ova skulptura ima neizraženo, uveličanu glavu i ruke, obmanjujući nas.

Zaključujem da je ovo samo propali pokušaj stvaranja savršenstva, a kako ono ne postoji, umetnik je pokušao da nas zavara idelanim detaljima aludirajući na to da ono postoji, dok ukoliko posmatramo Davida u celini i pespektive ravne njemu, a ne kao prašina sa zemlje, uviđamo da je proporcija bila potpuno pogrešna i da je skulptura nesavršena celina. Naravno da sve teži savršenosti, ali nikada je nećemo dostignuti.

Published by