Николина Јерић: Милан Ракић – критика модерне болести

Милан Ракић је један од најзначајнијих и, по мени, најбољих српских песника. Међутим, чак ни таквог генијалца није заобишла модерна болест познатија као декаденција.
Овакво осећање трулежи и клонућа духа карактеристично је за све оне који се усуде да о животу промишљају. Тако се и Ракић у својим песмама дотакао смисла живота, што такође није оригинално промишљање јер смо већ сви упознати са овом полемиком.
Наиме, Ракићева филозофија пропагира да живот треба живети. Ова теза има одређену дубину, иако на први поглед личи на клише. Он каже да ми не знамо шта нас чека после смрти и да баш због тога треба да црпимо све што можемо из овог живота. Потпуно хедонистички наклонут, Ракић ово правило не оспорава ни када су у питању жене.
За њега је ово свето биће само пролазна ствар која служи за тренутно задовољавање страсти. То чак ни не крије, што се види у његовој “Искреној песми“ где љубљеној говори да је управо то- само љубљена, а не и вољена.
Слично Хамлету и његовом побратиму Дису, Ракић на живот гледа као на тамницу. У сликовито дочараном “Долапу“ представља човека као коња који непрекидно обавља једну рутинску ствар. Овде се види да он на тај живот који тежи да исцрпи ипак гледа са гађењем. Једини одмор овој животињи је “мрачна, добра рака“. Овакав песимистични поглед на свет доводи до погрешног закључка да је једино спасење смрт, и да је човек слободан да хара земљом јер ће она свакако неизбежно доћи.
Зар то значи да у овом животу све треба да буде дозвољено само јер не знамо да ли ћемо добити други? А ако јесте тако, да ли то подразумева и угрожавање туђих права, па чак и осећања?
Тако, изгелда мисли, наш Господин Песник.
Али, и он је контрадикторан.
Како стари, увиђа истиност Андрићеве тезе да је грешка бити охоли гост живота. Његове песме постају све више сентименталне уместо грубе, где се он са тугом сећа млађих дана. Дакле, његова жеља за новим пустоловнама не јењава, али ипак је примиерн и увиђа значај оног што му је дато. Такође се његов поглед на жене потпуно мења. Сада говори о вољеној особи коју жели да задржи поред себе, понаша се попут заљубљеног дечкића, покушава да буде романтичан, али то понекад прераста и у патетику.
Да ли овакав обрт треба да схватимо као лицемерје или сазревање?
Кажу да само глуп човек не мења мишљење; што, претпостављам, значи да Господина Ракића заиста можемо схватити као озбиљног писца који не збори само да би га неко чуо.
Упркос томе, не можемо да порекнемо чињеницу да ће он заувек остати обавијен у тамни вео духовног пропадања. Највећа мана му је што не може да схвати нити сагледа лепоту живота у целини, и што поруку да је вредно живети само ако то чинимо на рачун свега око нас преноси на следеће генерације.

Published by