Minja Vuletić: U stilu Holdena Kolfilda, samo malo starijeg / Metaforično

Beleška

Probudio me je alarm, kao i obično i obukao sam se i otišao na posao. Nisam stigao da doručkujem pa sam uzeo usput kafu. Duvao je jak vetar tog dana pa sam požurio. I odjednom mi se pojavi neka žena i moja kafa se prolije po njenoj haljini. Izvinio sam se i nastavio dalje. Čuo sam da je vrištala i psovala me. Tad je još i pala kiša. Dok sam došao do kancelarije bio sam već skroz mokar.

U stilu Holdena Kolfidla, samo malo starijeg

Tek što sam sklopio oci, a ovaj alarm već zvoni histerično i vrišti mi na uvo. Mislim se, hoće li ikada prestati…šta sam mu ja zgrešio. Čoveče, tako nekad pomislim, znaš, dok on tako zvoni i sve to, da sam kao onaj prokleti Sizif sa onim kamenom ili šta već. Stalno se vrtim u besmislu svog postojanja. I dok ja tako razmisljam o egzitencijalnim stvarima skontam da mi prokleti stomak krči. Nije kao da imam vremena da si napravim neki doručak, nije kao ni da znam kako. Hah, nekad tako pomislim, možda bi bilo dobro da tako samo riknem od gladi. Mislim, koliko sam često gladan samo zato što me mrzi nešto da napravim. Bar mi onda ovaj alarm ne bi vrištao na uvo svakog besmislenog dana. Čoveče, već mi se čini da ovome danu nema kraja, a onda skontam da sam samo deset minuta budan. Odlučih se konačno da obučem isto ono sto nosim svaki dan, čini mi se da i to već smrdi ili nešto.  Nije kao da je bitno, svakako mi na poslu niko ni ne prilazi blizu osim kad šef dođe i kaže da do 8 sati ujutru izveštaj mora da bude na njegovom stolu. Mislim, meni je tako i bolje.. da mi ljudi i ne prilaze i sve to. Konačno sam izašao iz te prčvarnice i uzeo sam kafu u ulici kod one žene sto uvek ima karmin na zubima i uvek se previše smeje.. ne znam samo čemu. Ništa, izašao sam i odlučio da idem danas peške do posla. Nešto uvek mislim da mi dan brže prođe ako hodam. I ide mi u susret neka žena sa nekom previše narandzastom haljinom i totalno me zaslepila. Neka me je jeza uhvatila od nje, kao da je upravo iz zatora izašla. Možda i jeste. I samo se odjednom moja kafa nađe na toj ružnoj haljini. Bilo mi je nekako i drago. Mislim zbog haljine. Kontam da se to ni ne može oprati. I onda opet alarm. Mislim, ona je histerično vrištala kao moj alarm ovog jutra. Mislim, i prošlog isto i onog pre dvadeset godina. I onda sam došao konačno do kancelarije. I ostao bez kafe. Divnog li dana!

METAFORNIČNO

I tog jutra kamen se opet svali niz padinu. I ja, šta ću, opet krenem za njim i uživam u tim kratkim trenucima mog slobodnog trčanja. I udišem onaj hladni, vlažni vazduh punim plućima i zatvaram oci, odvajajući se od realnosti. I onda se tu na mom putu pojavi neki manji kamen, ali tačno pod mojim nogama i sav se sapletem i padnem. I jedva skupih snage da se ustanem i opet krenem za mojim kamenom. Ovog puta gurajući ga ka vrhu te iste padine.

Published by