Konstantin Tomić: Boje / Pod dečačkim utiskom

BELEŠKA

Jedan mladić se jednog februara, oko ponoći vraćao sa napornog treninga. Kako je bilo hladno napolju, a njemu je bila mokra kosa, on je stavio kapuljaču na glavu. Dok je prolazio kroz jednu mračnu ulicu na putu do kuće, spazio je dečaka koji se nervozno osvrće i ubrzava korak. Mladić pomisli da je neko strašan iza njega i okrenu se. Tek tada shvati da je on taj što plaši dečaka. Iz pakosti, mladić je ubrzao korak i počeo da netrmice gleda u dečaka. Dečak se uzvrpoljio i počeo da trči. Mladić ga nije pratio.

BOJE

Celo veče je odavalo neki neiscrpni utisak dubokog plavetnila, onog što italijani sa toliko strasti zovu azzurro. Išao sam ulicom, osvetljenom nekom starom svetiljkom koja je celu ulicu obojila u tamno narandžasto, kad sam shvatio da bi trebalo da stavim svoju crnu kapuljaču na glavu, kako ne bih zaradio još jednu od onih neon žutih bolesti. I zaista, moja kapuljača je bila neon žuta sa unutrašnje strane. Kad sam prošao zeleno-plavo-beli centar grada i zašao u jednu sivkastu uličicu, ugledao sam jednog zelenog dečaka. Kad je taj dečak počeo da se osvrće i ubrzava svoj sitni lila korak, u njegovim tirkiznim očima sam primetio neku ametisnu maglu iza mene. Bled sam se osvrnuo, samo da bih shvatio da ljubičasta magla izlazi iz mene jer je sve što sam nosio, od glave do pete, bilo crno. Sve osim unutrašnjosti kapuljače. Shvatio sam da je dečak bio toliko beo jer je mislio da mislim crvene misli. Nisam hteo da ovako nešto ostane neprozirno, te sam počeo da ubrzavam korak i da ga gledam najcrvenijim pogledom kog sam imao u arsenalu. Moje crvenilo je izgleda pretvorilo njegovu zelenost u kafeno-braon jer je počeo da trči. Zastao sam da još jednom vidim onu ametisnu maglu, da joj se divim, kad sam shvatio da magle nema. Opet me je obgrlio onaj azzurro osećaj kad sam shvatio da mi je unutrašnjost kapuljače bila ljubičasta.

 

POD DEČAČKIM UTISKOM

-Mama, mama, mogao sam da- da- da- da um-umrem…

-Št-

-Išao sam mračnom ulicom i- i- i video sam nekog čiku, i bijo jako strašan, i nosijo je sve crno i- imao je jako žutu kapuljaču i imao je mokru kosu i pratijo me je.

-Jao, dušo. Pa jesi dobro? Gde je on?

-I onda kad sam počeo da ga vidim on je- on je- on se okrenuo da vidi da li ima neko još strašniji iza njega, i onda je video da nema, i onda se okrenuo ka meni i počeo da me gleda, i onda me je jurijo, i onda sam pobegao, i onda je on prestao da me juri.

-Milo moje, važno je da si dobro. To je sve što je važno, nemoj plakati. Možda čika nije hteo da ti naudi.

-Mama, da li je taj čika zao?

-Verovatno sine, vrlo verovatno

Published by