Ana Smiljanić: Precizno / Patetično

BELEŠKA

Jutros sam se probudio veoma rano. I uprkos tome, umalo da zakasnim na avion. Taksi se do aerodroma vukao čitavu večnost, jer je jutarnji špic kao po običaju nepodnošljiv i najiritantnija stvar koja može da vas zadesi. Još ako naletite na taksistu kretena, kao u mom slučaju, sve postaje mnogo bolje. Kada sam stigao na aerodrom, moje nestrpljenje je naraslo jer postao sam poslednji u toj gomili ljudi koji čekaju svoj red na skeniranje i proveru. Carinik, očito pred penzijom, sve vreme me je gledao sumnjičavo kao da je bio ubeđen da u svom zadnjem džepu farmerica nosim neko drevno plemensko oružje.

PRECIZNO

Jutros sam se probudio u 5:20. Uprkos tome, da sam stigao samo 15 minuta i 34 sekunde kasnije, zakasnio bih na avion. Taksi je do aerodroma isao prosečnom brzinom od 30km/h, što je bila posledica jutarnjeg špica u saobraćaju, koji je naravno kao i svakog puta bio blago rečeno nepodnošljiv i iritantan. Ako pritom naletite na umno zaostalog vozača taksija, kao u mom slučaju, onda sve postaje još 2x bolje. Na aerodrom sam stigao u 8:12, i u tom trenutku, tačnije u 56-oj sekundi 12-e minute moje nestrpljenje je od primetnog preraslo u „skloni se od mene, udariću te izvanredno jako po faci“. Šezdeset trogodišnji carinski službenik, sve vreme gledao me je toliko sumnjičavo kao da je sto procentno uveren da ja, u svom zadnjem džepu napravljenog od grubog pamučnog platna plave boje, nosim indijansko koplje i maorsku kamenu toljagu.

PATETIČNO

Jutro je, i to još jedno bez nje… Moram da zovem taksi odmah inače ću zakasniti na avion. Ova gužva u gradu mi samo produžava patnju. Dobijam na vremenu, odnosno, ona dobija na vremenu i zadržava se u mojim mislima. Ali nije da se bunim. Tako mi i treba. Dolazim na aerodrom, jedno među retkim mestima gde se ne osećam usamljeno. Gomila ljudi se kreće a ja kao da se nadam da ću među njima ugledati te plave oči. Ali neću. Znam to. A to sigurno zna i onaj stariji službenik što me mrko gleda. Kao da se buni i misli „zašto bih ja tebe, očajni čoveče, pretresao kad znam da si se ti svog najvrednijeg oružja već odrekao? Pomogla ti je da se boriš protiv čitavog sveta, a ti si to tek tako zaboravio.“

Published by