Sergej Ivančev: OTMENO / BOJE

BELEŠKA

Žurim u park. Idem kamenom stazom, među golubovima. Srećem čoveka. Bio je sav savijen, bled i izgledao je mrzovoljno, kao da mu nije stalo do života. Ne razmišljajući o njemu dugo, nastavio sam. Stižem do mesta gde se staza deli na dva dela, gde ih deli put. Leva strana je bila blatnjava dok je druga bila sva procvetana. Stižem do parka i sedam na klupu. Posmatram žuto lišće koje opada sa drvećem. Moju pažnju sa lišća je skrenuo čovek od pre koji je bio mrzovoljan, ali sada ispravljenih leđa i nasmejan.

OTMENO

Trčim ka parku, sav zajapuren, gorećeg srca koje lupa kao nikad do sada. Idem stazom, mada usporavam da bi graciozno prošao među belim, kao sneg, golubovima, a da ih ne uplašim. Nalećem na čoveka kojeg jednostavno ispoljava aura negativnosti i tuge, ali ipak se vidi tračak nade, koja kao varnica, samo čeka da se proširi u pun plamen strasti. Staza je naposletku otkrila obe svoje strane, kao čovek svoje najdublje tajne i osećaje, jedna crna i blatnjava, kao da sa namerom odbija sve od sebe, a druga, kao čista suprotnost, staza okružena dolinom punom cveća kao iz neostvarenoga sna, koja se čini kao da poprima oblik osobe puna razumevanja i ljubavi, nešto privlačno. Silazim u park i osećam se kao u spokojnom snu, u blizini zlatnog lišća. Tako očaren snažnom lepotom jeseni, video sam bivšu varnicu sada pretvorenu u emocionalni plamen.

Boje

Vidim prikazu, visoku, u nejasnim i mutnim bojama, kako se brzo kreće po sivoj, debeloj, liniji da bi prikaza naposletku bila ukrašena, barem na trenutak, sa belim pegama oko nje. Prolazi pored crne mrlje, koja stoji, ukočeno, beživotno, flegma, kao da značaj nema. Siva linija se vremenom počela deliti na dve palete sa bojama različitih raspoloženja. Jedna je bila tamna, kao mrak crna, mulj sa kojim se ništa ne bi moglo predstaviti u obliku života, a druga je imala razne boje, koje su zajedno činile neizmernu lepotu. Delila ih je tamna linija, ali te palete su se činile kao da su deo istog, ali u isto vreme su bile suprotne međusobno. Portret se vremenom promenio, i sve je bilo zlatno žute boje, i tako u tom zlatnom raju pojavila se beličasta svetlost, koja je svojim prisustvom činila da sve bude još vedrije. Nešto u vezi te svetlosti mi je bilo poznato, kao da sam je već video negde.

Published by