Марко Аџић: ПРЕЦИЗНО / ПРИЧА ДЕДА ЂУРЕ

БЕЛЕШКА

Пуста улица, у рано јутро. Поспан, журим се на посао. Једна мачка претрчава коловоз, бежећи од пса. У страху да му се не нађем на путу, склањам се у страну. Наједном, осећам како ми тло измиче под ногама и – падам. Надвладан бесом, частим једну кору од банане простачким речима. Виновник мог удеса ћути, доводећи ме до лудила. Изненада, чујем смех. Придижем се и тражим му извор. Очи ми се заустављају на прозору. Једна девојка ме је посматрала, смешећи се. Наш неми разговор ускоро би прекинут звуком звона, у даљини. „Шест“, помислих, „опет побеже бус.“ Али, уместо да кренем, стајао сам непомично. Из неког разлога, још смо се гледали.

ПРЕЦИЗНО (Р. Кено)

По коловозном застору, ширине 5m, на релацији кућа-аутобуско стајалиште, кретао се један припадник врсте homo sapiens, стар 25 година 2 месеца и 3 дана. Његово се расположење променило у 5 сати и 52 минута, кад је женка врсте felis catus, у 23 скок-корака прешла пут, на тачно 7m удаљености од мужјака врсте canis lupus familiaris. Након полупируеталног одраза, homo sapiens завршава на површини коловоза, за 50cm од претходног места тежишта. Homo sapiens упућује спољашњем омотачу биљке рода musa 12 речи, у трајању од 15 скунди, алудирајући на изненадни губитак равнотежног стања. Тачно у 5 сати и 55 минута смех (непознатог порекла) изазива вертикализацију тела семихоризонтализоване јединке. Након 20 секунди претраге, мушка јединка врсте homo sapiens уочава женску јединку, исте врсте. Уста женске припаднице, заузимајући облик неправилног полукруга (окренутог према горе), говоре о њеном малочашњем расположењу. Припаднике врсте homo sapiens, након узајамног посматрања, 6 удараца звона обавештава о тренутном времену. Познато је да су се посматрали још неко време, након оглашавања звона, али колико тачно, није прецизно утврђено.

ПРИЧА ДЕДА ЂУРЕ

„Било је то, мој Фићо, пре тачно четрдесет година. Улица пуста, ни живе душе на видику, а ја поспан к`о нико мој. Али, шта ћу – журим ти се на онај један једини бус у 5 до 6, јер није ти то тада као сад било – један бус на сваких сат времена, па ти гледај. Кад, изненада, чујем лупање стакла у суседном дворишту… Ни трепнуо нисам, кад излети једна мачка и претрча пут, тик испред мене. Један грдан шаров (каквих данас нема), а којег сам се одувек плашио, примицао се све брже, лајући. Не часећи часа, ја ти се, Фићо, у скоку, измакнем у страну, само да му не бих био на путу. Али, „ђаво не спава“, што рекоше наши стари – ја ти право на кору од банане станем (враг ли ће је знати, како је ту доспела) и – трассс! Извређао сам и банану, и кору ли јој корину, па чак и оног сиротана из Еквадора, што их је први донео у наш крај, а везе с овим није имао. Кад, одједном, чујем ти ја – неко се смеје. Брже-боље се подигнем, па да видим ко ли се то слади мојом несрећом. И тад угледам њу – твоју бабу Јелу. Никад до тад нисам лепше лице видео, а тек тај осмех – још га се сећам! Гледали смо се, ето исто тако к`о што се ви сад гледате с тим вашим телефонима – нисмо одвајали очију једно од другог. Кад, ето ти, молим те, шест сати. „Е мој Ђуро“, мислим у себи, „кад си допустио да ти и други дан побегне бус, не мораш данас ни ићи на посао!“ Само сам наставио да ју гледам.“

„Кад си већ почео о том да му причаш, можеш да му кажеш и како си после једва умолио пословођу да ти не да отказ“, зачу се баба Јелин глас из кухиње. „Нека, Фићо, ја ћу ти рећи“, поче баба Јела, „било је то овако…“

У Сремској Каменици,
17. XI 2016.
Марко Д. Аџић

Published by