Teodora Slijepčević: BAJKOVITO / NEGACIJE

BELEŠKA

Bliži se pet sati. Neprijatno je hladno za to doba godine. Kiša pada satima i već se smrklo. Osoba sa kapuljačom i rukama u džepovima kreće se kroz blato prema štali. U boksu pognute glave stoji konj pokriven ćebetom i gricka seno. Osoba je sada već sasvim blizu boksa. Konj podiže glavu i uspravljenih ušiju okreće se prema vratima. Prilazi u nadi da će dobiti jabuku.

BAJKOVITO

Nekada davno, u jednom kraljevstvu, živeo je jedan konj sa velikom ljubavlju prema jabukama. Jabuka beše njegova omiljena voćka. U kraljevstvu svi su znali za njegovu strast, stoga mu podanici često donosiše ovu poslasticu. Stizale su iz raznih krajeva zemlje, male velike, crvenkaste, zelene, ali on ne beše izbirljiv. Za njega, svaka od njih bila je izvrsna, i čekao ih je, danju, noću, neretko čak i sanjajući kako mu njihovi slatkasti sokovi cure niz njušku.

Jednog dana dok se gostio senom u svom dvoru, učini mu se da čuje nekakav zvuk. Hitro se uspravi i okrete glavu prema prozoru sa kojeg je posmatrao svet. Isprva ne vide ništa. Samo kišu koja dobuje već danima i koja sa sobom donese strašnu hladnoću. Protiv nje nije mu pomagao ni debeli plašt optočen srebrnim kopčama koji na poklon dobi pre nekoliko dana.

On pomisli kako se to zasigurno čuje njegov lukavi sused, podli kradljivac jabuka. Međutim, ne beše u pravu. Na prozoru se ukaza poznato lice njegovog najdražeg podanika, koji se uvek brižljivo starao o njemu, vodeći ga u duge šetnje i hraneći ga velikodušno.

NEGACIJE

Nije bilo ni kasno, ni rano, nego oko pet sati popodne. Nije bilo ni sunca, ni zvezda, već nebo beše zaklonjeno teškim oblacima. Sa tmurnog neba nije dolazio ni sneg, ni grad, nego neumorna kiša. Po stazi koja nije bila suva, koračala je ni lagano, ni užurbano osoba na čijoj glavi se nije nalazila ni kapa, ni šešir, nego kapuljača. Nije išla ni prema kući, ni prema školi, već u pravcu štale. Tamo je nisu čekali ni roditelji, ni društvo, ni pas, ni mačka, nego konj koji se nije ni kretao, ni ležao, nego mirno stajao u boksu. Na njemu nisu bili ni sedlo, ni uzda, ni kamašne, nego pokrivač koji ga nije štitio ni od muva, ni od komaraca, nego od hladnoće. Zaogrnut i utopljen nije jeo ni zob, ni šargarepe, već seno. Podigao je glavu, ni iznenađeno, ni uplašeno, već uzbuđeno, očekujući ne kocku šećera, nego jabuku.

Published by