Simeona Jakišić: POPODNEVNI ODRAZ LUDILA

Beleška (jednog ludaka)

Gledam kroz prozor. Svetla oronulog semafora. Bled pešački prelaz. Žvake stopljene sa betonom. To ne vidim, ali znam. Nepoznata lica, čudne grimase. Bezbroj koraka koji u stvari nikuda ne vode. Ni to ne vidim, ali znam. Komešanje na prelazu. Nisam siguran šta se desilo. Mora da je bilo nešto važno čim ja nisam video. Nikad neću saznati. Spazih devojku preko puta mene, u zgradi. Imitira me. Gleda kroz prozor i ne pomera se. Je li živa uopšte? Jeste, evo trepunla je. Upravo me primetila. Počinje da plače. Zašto me niko ne voli? Sad ću ovo da zapišem, doktor kaže da bi možda bilo korisno za analiziranje mojih projekcija.

Subjektivan stav (jednog doktora)

U mojoj je ordinaciji ali imam utisak da nije toga svestan. Sumanuto gleda kroz prozor. Okidač njegovim projekcijama uvek postoji, a na meni je da ga pronađem. Možda mu smeta uporno smenjivanje jarkih svetala onog semafora? Monotonost šara pešačkog prelaza? Ne, ne verujem da je to u pitanju. Bezdušnost onih koji se javno i bez srama odriču svojih žvaka kada ih sasvim iskoriste, bacajući ih na beton, pored kanti, da bi ih drugi dokrajčili gaženjem? Čisto sumnjam. Gomila ljudi od koji svako ima drugačiji izraz lica? Pa to je normalno, nismo klonovi… Samo se nadam da ih ne analizira. To bi, uostalom, bilo površno – vidi ih prvi put. Mislim da je upravo skrenuo pogled ka prelazu. Nešto se desilo, a ja nisam video šta. Možda se okidač tu krije? Najverovatnije. U šta to blene sad? Aha, eno neka devojka stoji pored prozora u zgradi preko puta njega. Oho, čini mi se da mu je namignula. Smeška se. Dobro je da mu se desilo nešto lepo, da ga malo ohrabri. Nema ni potrebe da čitam ovo što je sad počeo da piše, sve mi je već jasno.

Objektivan stav (jednog naratora)

Gleda kroz prozor svoje ordinacije. Semafor i pešački prelaz – sasvim standardni. Žvake po betonu – ništa neobično. Različiti ljudi dolaze. Različiti odlaze. Jednostavno, kao i uvek – svi prolaze. Na prelazu se ne dešava ništa vredno pažnje – nekoliko nezainteresovanih tela se nespretno mimoilazi. A ovo što trenutno posmatra u zgradi preko puta njega, nije devojka – kako mu se čini. To je samo njegov odraz u daljini. Sad je odlučio da zapiše svoj iskrivljeni pogled na svet jer mu je druga strana njegove ličnosti tako rekla. Da. Doktor ne postoji. Ili ludak ne postoji. Ili je doktor ludak. Ili je ludak doktor. Odlučite sami kako vam je volja. Sve u svemu, to je ista osoba.

A ja? Zašto niko ne pominje šta ja radim? Ja sam tvorac ovog ludila. Maštam o događajima koji se nisu desili niti će, i ukrašavam ih prilično poremećenim likovima koji su isto toliko nestvarni koliko i ova priča kojoj sam se posvetio umesto stilovima pisanja. Posledica toga je da ovaj “lični“ stil kojim sada pišem zapravo i nije ličan već je neka besmislena mešavina Kenoovih. Međutim, ako uzmete u obzir to da sam i sam jedan beznadežno skrenut lik sopstvene priče koju živim, onda je ova mešavina i više nego dobro rešenje imajući u vidu moje sposobnosti i kapacitete.*

*napomena: apsolutno svi likovi i događaji su izmišljeni, a bilo kakve sličnosti sa stvarnošću, ako ih ima, su sasvim slučajne

Published by