Milica Kerac: ŽARGONSKI / PRIČA

BELEŠKA

Jednog snežnog jutra sedela sam na času književnosti. Bilo je veoma hladno. Profesorka je već dve nedelje odsutna – sprema završni deo doktorata, zbog čega je dobila dve nedelje slobodno. Njena zamena, niska i vrlo mršava ženica, čita nam Jesenjina.

ŽARGONSKI STIL (subjektivno)

Ponedeljak, utorak, u principu, nije ni bitino kad nije petak. Sedela sam na času srpskog i žešće sam se smorila. Profesorka je trtljala nešto. Znači sva se zacrvenela, kao da nije minus pingvin. Pominjala je nekog Rusa, neke zabave, daljine…neke ikone, rubaške (šta god), ubistva, samoubistva. Totalno je bila u svom tripu. U suštini, niko je nije ni slušao. Svi su zaboli u telefone (blejali na fejsu) ili gledali sneg koji nije morao ni da padne jer je to onaj fejk snegić koji se odmah istopi, kontam služi samo da se meni uvije kosa…

PRIČA (subjektivno)

Jednog, ne baš tako davnog januarskog jutra, kada je snežna belina prekrila sve breze, jele i bukve u prostranom školskom dvorištu a hladnoća zamaglila gotovo sve stare, ispucale i delom raspadnute prozore Ekonomske škole, sedela sam na omiljenom času, slušajući stihove Jesenjina, namučene ruske duše, koja još uvek lebdi i obuzima kao da nikada nije prestala da postoji. Nažalost, moja najdraža profesorka, čiji je um ništa manje oštar i genijalan od umova velikih umetnika, ne obasjava učionicu svojim okruglim, nebesko plavim očima, već je zamenjuje vrlo sitna i koščata ženica, visokog čela i upalih obraza koja pokušava da zagreje ovo hladno zimsko jutro svojim toplim glasom.

Published by