Marija Petrović: EMOTIVNO / ONOMATOPEJA / KOMEDIJA

Beleška

Bila je nedelja, popodne. Mama i ja smo pravile kolače od jabuka. Slušale smo muziku, dok su mačke boravile u istoj prostoriji kao i mi. Padala je kiša. Pojeli smo kolače, već sutradan je tepsija bila prazna.

„Lični stil“ – Emotivno obojena beleška

Dragi Dnevniče,
Ponovo ti pišem, sa željom da ti prenesem utiske i zabeležim uspomenu na 13. novembar 2016. Izvini, nikad nisam imala naviku da ti pišem svaki dan, pa ću ti i danas nažvrljati osećanja.

Bilo je to sasvim obično nedeljno popdne. Zaista savršeno vreme za pravljenje kolača. Brzo smo se odlčile da pravimo „lenju pitu od jabuka“, sveže ubranih i pomalo kiselih. Novembar je već odmakao. U pozadini je svirao džez. Glas Frank Sinatre je ispunjavao prostoriju. Osim ritmičnog zvuka rendanja jabuka koje je činila moja majka, i ponekog mačijeg mjauka, ništa drugo se nije čulo. Ipak je bila nedelja. I to jedna kišovita. Obožavala sam ovake nedelje. Na to se svodio moj šestodnevni konstruktivan rad (subota je takođe razervisana za nužno, jedino je nedelja za nephodno). Možda se i čulo jedno krc, ali kolači su već bili u rerni. Topli miris jabuka ispunjavao je kuću. Da li se i jabuka u kolaču računa kao „Jedna jabuka na dan i doktor nije potreban.“? Verovatno mi ništa drugo nije bilo potrebno, osim ovih nedelja…
No, rado bih ti poslala u pismu malo pite, ali nažalost, žurim da te obavestim da smo sve pojeli. Srdačno izvinjenje,

Tvoja,
pita, mislim Marija

Onomatopeja – Zvukovi nedelje

Vreme protiče, tik-tak, nedelja je, popodne. Savršeno vreme za pravljenje kolača mhm,mhm. Polovina novembra je već odmakla, uh zar već?. U pozadini je svirao džez, param-param-pam. Glas Frank Sinatre je ispunjavao prostoriju, la, la. Padanje kiše, kap, kap po kap. Osim ritmičnog zvuka rendanja jabuka, hrak,hrak, hrk; i ponekog mačijeg mjauka mjau, mjau, mjauu, gladna sam, uskoro će i zima huu-hu. Tišina. Nikada nije potpuna, šššš. Odjednom, neprimetno krc! A onda su kolači već bili gotovi, lak zvuk: clin, ta-da.

Komedija

Čin prvi
Scena I

(nad stolom stoje mati i kćerka, kćerka je već viša od majke, ali više i zabušava, oko stola se motaju dve mačke, čuje se kiša, tišinu ispunjava džez)
Frank: Embrace me, my sweet embraceable you

Embrace me, you irreplaceable you
(Ćerka uzdiše i stavlja koru u tepsiju, Majka renda jabuke)

Scena II

(žuta mačka se oglašava ispod stola)
Ćerka: Gidi, (Sunčice) tebi očigledno smeta ovo kišovito vreme..
Majka: (na trenutak prestaje sa rendanjem) Izgleda da je krenulo gojenje pred zimu, vidiš da je stalno gladna.

(ćerka krišom udeli sitnice mačkama, jer što ne bi jele kolače, majka joj predaje posao rendanja)

Čin drugi
Scena I

Majka: (donosi kolače) Gootovo!
(Nova pojava stupa na scenu)
Brat: Oho, super mirišu. (služi se)
Ćerka: Aa! Vruće je.

Majka: Pa sad sam ih iz rerne izvadila!
(svi žvaću, i mačke i mačke)

Scena II

Majka: Ijao! Šta je ovo, pa ti si I rende u kolače stavila!
Ćerka: Haa, šta je to? (proučava strano telo, brat se kesla)
Stvarno, je rendaljka, e svašta!

Majka:Baš svašta, nego vidiš dobro su ispali ovako.
Ćerka: I ja mislim (priča sa punim ustima) Khm, eto vidiš dobro je da smo stavile prašak za pecivo, valja se više verovati iskustu nego receptu.
Majka: Hah, jeste. Ja sam pomislila da će biti suvi, al’ super su. Samo da ove rendaljke nije bilo,..

(zavesa se spušta, život Petrovića se nastavlja iza scene)

…..

Published by