Danijela Ristić: STILSKE VEŽBE

Izlazim iz zgrade I trčim na bus. Ulazim I osećam da nešto smrdi. Shvatam da sam ugazila u pseći izmet. Pravim se da ništa ne osetim I čekam da stignemo do sledeće stanice da izađem. Izlazim I skidam ovu neprijatnost s patike maramicom. Pada kiša. Uviđam da sam zaboravila kišobran u autobusu. Trčim do škole. Na semaforu kod pozorišta odlučujem da pretrčim na crveno. Ispao mi je telefon. Pukao je ekran. Odlučujem da umesto u školu, odem u „Šemrok“ I popijem nešto jako.

Izlazim iz zgrade. Ili ne, izlazim iz busa, a trčim do zgrade, ili trčim na bus…? Osećam neki prijatan miris, u stvari ne, neprijatan. Kako god, to je bio miris mog novog parfema. Ne, ne, ne, čekaj. Mislim da je to bio miris nečeg drugog. Da, to je definitivno bio drugačiji miris. Valjda. Prisećam se da je to najverovatnije bio miris psećeg izmeta na nečijoj patici, ali ne na mojoj. Ili ipak… Da, bila je to moja patika. Mislim da sam to skinula s patike, a moža I nisam, ko će to znati? Napolju je bila oluja, ili samo kiša, ili je sijalo sunce, ili ipak…oluja? Širim kišobran. Znači, bila je kiša. Ali ipak, ne širim kišobran. Prelazim na crveno preko semafora kod pošte. Ne, nije bilo kod pošte… Ili da? Pala sam, a možda I ne, u svakom slučaju, nešto jeste, kišobran? Pukao je ekran. Ah da, ispao je telefon. Valjda. Prolazim pored „Šemroka“ I odlazim u školu, ili obrnuto, šta god…

Izlazim iz moje divne zgradice I pevajući, lagano idem prema stanici. Ulazim u zanosni plavi volvo I osećam neki opojan miris. Ko ima tako lep parfem? Ah, pa to sam ja. Ne postoji nista lepse od prirodnh parfema. Lep je dan I pošto želim da pešačim, izlazim iz ovog udobnog vozila. Najviše volim kada pada kiša, posebno kada nemam kišobran. Osećam se posebno, kao da sam deo nečeg magičnog. Zato sam I ostavila kišobran u autobusu. Toliko sam uzbuđena zbog predstojećeg dana da dečijim poskocima idem ka školi, mom sopstvenom Edenu. Od sreće I obuzetosti mislju o znanju koje nam škola nesebično pruža, nisam pogledala na semafor I prešla sam na crveno. Ali dobro, ja znam da se to desilo samo jer sam bila zamišljena, inače ne bi. Ispada mi telefon. Pukao je ekran. Ne nerviram se, hvala Bogu pa mi nije stalo do bilo čega što je materijalno I prolazno. Kad si sam sa sobom uskladjen I naravno, sa prirodom, mobilni telefon ti ne treba. Konačno sam ga se otarasila. Prolazim pored groznih kafića u kojima moji drugari iz razreda često borave I s gađenjem okrećem glavu. Konačno, vidim moju školu I najzad shvatam kako se Dante osećao pred ulazom u raj.

Published by