Андреја Каргачин: ФИЛОЗОФСКИ / ЕПИСТОЛАРНИ

Белешка

Било је седам и двадесет пет. Ишла сам у школу ујутру и чекала сам аутобус. Први час ми је био балет, па сам морала да кренем раније. Није ми сметало, уживала сам у хладном времену зато што сам могла да носим свој омиљени шал. Ставила сам слушалице у уши и посматрала аутобус како заокреће према мојој станици. Надала сам се да ћу стићи на време.

Филозофски

Било је седам и двадесет пет. Да ли толико, у ствари? Ко ми даје гаранцију да је толико? Људи су сами измислили тај систем за мерење времена и имамо само наше уверење које нам каже да је то тако. Да сам, на пример, у Јапану, не би било толико сати, а био би овај исти тренутак. Чекала сам аутобус, а то чекање било је изазвано мојим уверењем и уверењем моје породице да ћу тако брже стићи на своје одредиште, односно школу, место где одрасли људи уче децу како да постану одговорни чланови друштва и способни за вршење једне одређене функције, у мом случају плесача и извођачког уметника. Време је било хладно, што сам знала из свог претходно стеченог искуства о суочавању са оваквим временом, које сам, за разлику од многих, сматрала пријатним. Разлог за то је био прилично тривијалан, шал који сам по таквом времену имала обичај да носим био ми је драг. Парадоксално сам обрнула разлог за коришћење неке ствари и мој став према самој ствари, то јест: уместо да ми шал буде драг зато што ми због њега по оваквом времену није хладно, мени је овакво време драго зато што имам разлог и повод да носим шал. Аутобус стиже, закључујем то по томе што ми је све ближи и ближи. Знам да се ја не крећем ка њему пошто осећам да нисам покренула мишиће који би ми били потребни за то. Али зар није већ речено да између почетне станице аутобуса и места где га ја чекам постоји бесконачно много тачака, које су притом статичне, те је кретање немогуће? По тој теорији аутобус никада неће стићи до мене, ја никада нећу стићи у школу и све је очигледније да ћу добити неоправдани и строг поглед од своје наставнице балета. Осим ако и она из истог разлога није у могућности да дође на час. Дакле, нико данас не долази на балет. А шта је плес, него уметност кретања? Ако кретање не постоји, правилно је закључити да не постоји ни уметност кретања. Шта, у том случају, за име света, ја целог живота радим?

Епистоларни

Драги Вини Пу,

Не знам да ли си се скоро возио аутобусом број четири од Лимана према Железничкој станици. Ако јеси, знаш о чему причам када кажем да никада не иде како ред налаже. Ако ниси, боље ни немој. Ја сам чекала аутобус данас ујутру, такорећи у цик зоре (пола осам), нервирала се зато што нисам научила комбинације на шпицу, а имала сам осећај да ће професорка данас доћи нерасположена на час, и нервирала се зато што сам имала осећај да ћу да зарадим још један неоправдани.

Успут, код нас је јако хладно за ово доба године, не знам како код вас стоје ствари. Можда ти је чудно, али ја волим хладно време. Онда човек може да се ушушка у гомилу меканих слојева и да пије врућ какао. А тек кад падне снег!… Ипак, треба наћи лепоту у сваком времену, не треба бити као Иар. Извини, знам да не волиш када ти причам о томе, али мислим да би било боље за тебе и Праслина када бисте се мало удаљили од њега. Он само тражи пажњу, не фали њему ништа.

Шта ти радиш, како су твоји? Надам се да сте сви добро, па да ћете моћи да дођете на наступ у фебруару. Видимо се!

Published by