Tijana Ćopić: IMA BOLJIH

-Idem ulicom, tmuran je dan. Vozila i osobe se smenjuju, ne pridajem im važnost. Prolazim kroz park, zagledana u drveće. Pas počinje da laje, ubrzavam korak. Približavam se zgradi i ulazim. Pozdravljam komšinicu i čekam lift. Razmišljam o obavezama.

-Još jedan sumoran dan. Koračam ulicom, ne dižući pogled. Vozila žuta, plava, crna smenjuju se oko mene, neprekidno. Prolazim pored nekoliko poznanika, ali to nije važno, dokle god ih ne pogledam u oči. Ubrzo se nalazim u parku, mom omiljenom jesenjem mestu. Golo drveće i njihovo jadno, krhko lišće na zemlji mi pruža čudnu utehu. Čujem nagli lavež psa i trzam se. Tako je sitan, čupav i beo, potpuno odskače od okruženja. Postaje mi nelagodno u njegovom prisustvu, te nastavljam put ubrzanim korakom. U zgradi srećem komšinicu, mrzovoljnu, punačku ženu. „Dobar dan“ kažem joj. Svaki put kada joj se javim mi uputi iznenađen pogled i promumla odgovor sa jedva malim pokušajem osmeha na licu. Pritiskam dugme i nestrpljivo čekam spuštanje lifta. Odbrojavam spratove u mislima, kao da će mu to pomoći da brže siđe. Nemam previše stvari da odradim, ali je svaka sekunda dobrodošla.

-Sivilo svuda oko mene. Oblici, svetla i zvuci me okružuju, ali ja nisam deo njih. Drveće mi maše, lišće mi se klanja, osećam mir. Malena, svetla zver vreba okolo, pravi buku. Podseća me da nisam sama, ne zapravo. Ta misao mi nikada nije prijala. Vetar me duva, nosi, kao da zna tačno kuda treba da idem. Dom mi je sve bliži. Nailazim na onižu, mrzovoljnu neprijatnost koja je izvukla ono malo pristojnosti koje sam imala u sebi. Lenjost me tera da stojim nekoliko trenutaka, to mi pruža vremena da detaljno mislim ni o čemu.

Published by