Klaudija Vereb: BELA ZMIJA

Nikada nisam volela gužvu. Ljudi kada krenu sa svih strana da te gaze nije nimalo prijatan osećaj. Kao ni sada u ovom tesnom hodniku. Ova devojka u crnim platformama što žuri preko mene i ispadaju joj stvari ili ovaj mladić što trči za njom jadan, sa tom kosom što mu prekriva oči. Svi oni idu negde. Dolaze i odlaze a ja ostajem ovde da svedočim o mnogim događajima, ljubavnim pričama, ispisanim grafitima. Ostajem ovde jer sam ipak samo stepenica.

Imala sam utisak da je oko mene sve zaleđeno. Vreme i prostor. Sat je pokazivao 13:13. Hodala sam uz stepenice ka cilju. Imala sam osećaj da mi je sve dalji, iako sam koračala napred sve vreme. Prsti su mi se ledili. Kroz maglu mi se učinilo da mi je nešto ispalo. Bila sam previše umorna da bih se okterala.
Neko koga nisam mogla da vidim mi je dotakao rame i pružio mi je nešto na čemu je bila naslikana bela zmija.U snu sam tako stigla blizu cilja i spazila sa svoje desne strane natpis koji nisam mogla pročitati.
I tu sam se onda probudila.

Tog jutra sam krenula ka izlazu. Kasnila sam iako smo se dogovorili da ćemo se videti tačno u 13:13. Oko mene je bila gomila ljudi. Žurili su na svoje ciljeve. Kroz taj hodnik izlepljen posterima raznih dešavanja koja su prošla i koja tek treba da se dogode. U ruci sam nosila gomilu starih ploča koje sam trebala predati u 13:13 dečku u beloj košulji na izlazu. Dok sam išla tako razmišljala sam, zašto sam uopšte i prihvatila taj zadatak i pristala da dam svoje ploče tim ljudima za žurku u subotu. Noge su me bolele jer sam hodala u crnim kožnim cipelama na platformu.
Odjednom sam shvatila da mi nedostaje jedna ploča i to baš ona koja je nekada davno pripadala mojem ocu. Nisam imala vremena da se vraćam nazad i tražim je u masi ljudi. Pokušala sam da ne paničim i nastavila dalje uz stepenice.
Iznenada sam čula nepoznati glas koji mi se obratio: „Izvini?“ Osetila sam kako mi je dotakao rame. Okrenula sam se i videla osobu. Na sebi je nosio crnu kožnu rokericu. Imao je zelene oči i dugu loknastu kosu koja mu je padala preko lica. U ruci je držao moju izgubljenu ploču. Išao je iza mene sve vreme i video kada mi je ispala pa je odlučio da mi je vrati. Ipak, bila bi šteta da neko izgubi takvu dragocenost. Pre nego što sam uspela da mu se zahvalim, namignuo mi je i nestao. Nisam mogla da mu ispratim putanju i izgubila sam ga u masi.
Kada sam stigla do vrhastepenica na zidu sa desne strane sam videla natpis „Nema ljubavi u srcu grada“.

Čudno je što svi ovi ljudi baš sada i baš ovde moraju da prolaze. Razumem da žure, da imaju svoje porodice, da idu na posao ili sa posla, ali da toliko moraju da se guraju dok prolaze pored tebe to ne razumem.
Evo i ova što se nabila na te štikle, jedva hoda. Ispadaju joj neke stvari, neki karton sa nekom zmijom. Šta je to? A vidi ovog mladića što trči za njom. Kosa mu prekrila lice, ne vidi kuda ide. Sapliće se o sopstvene noge. Vraća joj taj karton sa zmijama i trepće. Možda mu je nešto upalo u oko. I vidi ga sada, otrčao je bez da lepo popriča sa devojkom. Propuštena prilika, smotani slučaj. A i ona, ko zna kakva je. Možda se dečko uplašio.
Pitam se kada će ova deca prestati da pišu po zidovima. Umesto da uče,oni pišu okolo. „Nema ljubavi u srcu grada“
Baš me zanima šta im to znači.

Published by