Jelena Vojnić: BELI GOLUB

Beleška:

Šetam ulicom. Žurim. Golubovi preleću iznad moje glave i kruže ujednačeno. Nestaju iza zgrade.

*

Odjednom sam se našla u pustoj ulici. Žurno koračam jer sam shvatila da kasnim na mesto gde sam krenula. Sve oko mene je bezbojno. Kao da su zgrade ukrale sve boje koje koje nam je priroda podarila i skrivaju ih negde duboko u svom betonu. Odjednom čujem klepet krila i pogled mi privlači roj ptica koji kruži ispod sumornog neba. Beli golubovi lete veoma brzo,kao da se utrkuju. Očarana sam prizorom,ali taj trenutak brzo nestaje. Golubovi nestaju iza visokih zgrada koje mi zaklanjaju pogled.

Tada me je probudio zvuk alarma.

*

Na ulici. Mesto radnje.
Žurba. Kašnjenje.
Hod. Veoma brz hod.
Pusta ulica.
Visoke zgrade.
Bezbojno nebo. Oblačno. Pred kišu.
Golubovi.
Beli golubovi.
Ja. Pogled gore.
Trenutak.
Golubovi nestaju.
Visoke zgrade.
Žurim.

*

Kasnim. Zašto sam opet kasno legla? Jako žurim da stignem na vreme. Ima li šanse da stignem? Ma sigurno ima. Samo da ubrzam korak. Ulica je pusta. Gde li su svi? Nigde žive duše. Sve je sivo i tiho. Kao da je i drveće zaspalo. Kao da je vreme stalo. Golubovi lete iznad visokih zgrada. Sigurno ih ima na stotine. Šta li ih je uzbunilo? Pratim ih pogledom, očarana. Nestaju iza zgrada. Moram da požurim.

Published by