Марко Аџић: (НЕ)ЧУЈНА БУБАМАРА

У једној топлој, маленој кући… Да, да – тако сићушној, да је у потпуности заклоњена избразданим деблима тисућлетних храстова лужњака, чије је чворновато корење на неки загонетан начин успело да, тек за нијансу, пољуља овај лепи дом, заигравши са њим валцер… живела је, некада давно, једна бубамара. Тајну коју ти сад износим, драги читаоче, шапнула ми је још док сам дететом био и сигуран сам да ти, Ана, Петре, Дуња, или како год да се већ зовеш, још за њу ниси чуо… Ово је прича о Клари.

У истом том дому, на једном давно од свих укућана и посетилаца заборављеном месту, у собичку, на једној полици од орахова дрвета, ушушкана међ сијасет дрангулија, мирно је ћутала једна бубамара, која никада није летела, а целог свог дугог жића имала је само једну жељу – да осети дашак ветра на свом лицу, да полети. Међутим, како је она сама мислила, од дуга времена крила су јој се у стакло претворила, те их није могла размицати. Због тога је туговала, али бојажљиво, плашећи се да кога не узнемири својим јадом. Тако је чамила годинама док ју није, најзад, неко приметио.

Управо у то време врзмао се, у истом кутку, један дечак. Није му било више од четири године. Но, он није био попут осталих дечака његовог узраста – волео је да се завлачи у шифоњере и препада укућане – прави „чупоглавац из кутије“, како га је звала његова тетка Розалија, па да, до бесвести, закуцава ексере у једну стару столичицу и да се преоблачи у циркуског пеливана. Но, иако славно замишљене, његове су се акробације увек неславно завршавале, уз ломљаву порцелана и вику укућана – очигледно се Корнелијусу није смешила светла атлетска будућност. Али, његова радозналост и пустоловни дух су га довели до крхког створења.

Разматрајући идеју за следећу „тачку“, Корнелијус се обрео подно полице од ораховог дрвета. У једном тренутку, зачуо је леп и једва чујан, али јадом скрхан гласић. Узнемирен овом несвакидашњом појавом, дечкић је испрва хтео да побегне, али, окураживши се, осмелио се приближити се изворишту тог звука. На његово чуђење, глас је допирао из једне стаклене бубамаре. Једва успевши да се усуди, Корнелијус запита: „Зашто плачеш?“ Бубамара се, опет, скоро исто тако препаде, али схвативши да ју је коначно неко приметио, много се обрадова и умири.

После пар часака разговора, Корнелијус је сазнао да је име том необичном створу Клара и да јој је највећа жеља да полети. „Али Клара“, негодовао је Корнелијус, „бубамаре од стакла не могу да лете.“ Али му бубамара одговори како је чула да се инсекти од стакла, чим се у зрак вину, одмах претварају у живо, изворно обличје. Уверен овим, дечак јој је дао обећање да ће јој већ истог дана жељу испунити. Али, није ни слутио шта ће да уследи…

Након једно фртаљ сата у разради плана за полетање који се, искрено, састојао само од „бацити Клару у ваздух и чекати да развије крила“, наш тандем је одлучио спровести план у дело. Клара је чак Корнелијусу обећала да ће га, пошто полети, понети у свет, на пропутовање. Са огромном срећом, Клара се винула у ваздух – по први, али, нажалост, и последњи пут. Већ следећег окатрена, разасуте у хиљаде стакала, лежале су њене сузе, неизмерна количина суза, свака радости пуна. Дечкић је, поражен болом, почео да плаче, павши ничице на земљу.

„Опет он и његове тачке“, љутито се зачу мајчин глас у суседној соби. „Шта ли си сад, побогу, разбио?!“ Али, дечак је само казао да је Клара полетела, заћутавши потом сасвим. „Па ко је Клара, дете, ко?!“, завапи мајка, али одговора није било. Корнелијус се у себи зарекао да неће о том случају више никад говорити – то је била његова тајна.

Сигурно си се запитао, Ана, Петре, Дуња, или како год да се већ зовеш, ко ли је тај дечак. Шта је било на крају са њим? Рећићу ти. Тај дечак, драги читаоче, сам ја, а овим потезима пера Клара се заиста винула у висине по први, али не и последњи пут.

У једној топлој, маленој кући… Да, да – баш у њој – Клара је развила своја крила, пријатељица моја мила…

Да, да – баш у њој.

У Сремској Каменици,
3. XI 2016. године
Марко Д. Аџић

Published by