Ivana Kovačević: RAZRUŠEN SAN O DEVOJCI SA CVETOM („Ili rađanje budućnosti“)

Noć je. Hladno je i vetrovito. Moglo bi se umreti. Spokojne su smrti u hladnim bojama, ali nije prijatno zaspati u hladnoći, tako i u taj čas želim da širom otvorenih očiju, prkosno gledam smrti u lice, dok se moje telo polako oslobađa egzistencije.

Ah nad gradom kruži bauk revolucije, osećam to , grad zvuči mirno kao svake večeri, zvuk ponekih kola i samo šum vetra, psi, laju. Ali znam da niko ne spava, to je lažni mir, koliko nogu sada tapka nespokojno kao ja, u mraku. Boje se da upale svetla, jer će videti svoja lica, preplašena od odraza u ogledalu. Da, juče , bacila sam kamen , pukla je vilica tog mladog policajca, on pada, krv, zubi, po pločniku, on leži mrtav, nečiji sin, brat , neko ko je živeo, rastao, sanjao, umire. Kamenica, pucnjava, vrištanje, krv, borba, mladić, smrt, demonstranti, parole, sirene, crvrno, crveno, crveno, krv, krv, krv. Nasilje? Ili nenasilje? Da, iskaču zveri iz ogledala, viču : „nasilnici, ubice, nasiljem se ne menjaju sistemi, nasilje je životinjsko, deo prošlosti ! Ljubav, a ne rat ! Volite svoga neprijatelja!“ Ah bože, sada skrivam svoje lice u tami, ali taj monstrum sat otkucava, podseća na prolaznost, i doneće svetlost dana, koje će izneti na videlo moja dela. Oh bože kako je lepa ! Još uvek vidim sliku, devojka sa cvetom u ruci, pred redovima policajaca, ona im pruža cvet, ona cvećem želi srušiti zlo, ta kultna fotografija iz šezdesetih, toliko sam joj se dugo divila bila opčinjena njom. Hipi pokret , vodite ljubav, a ne rat. Kao Antigona, tako uzvišena, ona se uzda u dobrotu drugih. Sa verom kaže: „Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena“. Kakva divna slika, kako srceparajuća.

Ali dosta !!! To je laž! Velika laž! Zašto da skrivamo svoje lice, mi nismo zločinci !! Oči su to tuđe koje na nas tako gledaju, to su oči navika, nabiflanih parola o miru, to su oči onih privilegovanih moralista koji imaju luksuz sebe nazvati pacifistom. Korenite se promene nikad nisu desile strategijom nenasilja. Kako se boriti protiv države nenasiljem, kada ona počiva upravo na nasilju. Zašto pacifisti odobravaju nasilje sistema? Ignorišu ga . Sedenje skrštenih ruku nije pobuna, već samo neposlušno prihvatanje poraza. Nenasilje je rasističko, patrijarhalno, obmanjujuće, jer se pacifisti ne sete da nasilje vrlo često nije stvar izbora. Zar je isto nasilje represije i nasilje pobune? Zar je isto kada gospodar primorava svog roba na neprestani rad, kada ga muči i izrabljuje i kada taj rob ubije svog gospodara? Lako je biti pacifista, uvek možeš odustati i izbrisati svoju prošlost, prestati sa borbom, ali onaj ko izabere drugi put, za njega nema povratka. Ovaj svet se zasniva na vlasti čoveka nad čovekom , taj svet mora biti uništen i kao takav jedino ga njegovim oružijem možemo uništiti, silom. Dosta su naše mršave glave pognute molile, dosta su šiljci njihovih đonova bili zabijeni u naša leđa i hranili se našom milošću. Ja sada ne ubijam devojku sa cvetom, ta fotografija je još uvek u mom srcu. Ovo nije njen svet. Ja stvaram svet u kojem će ona moći da živi ne kao mit, već kao realnost. Budućnost gde se albatros neće saplitati na zemlji, gde Antigona neće umreti, gde nema suvišnog čoveka. „Svaka pobuna u svojoj suštini jeste težnja ka redu“.

Svetlost je ušla kroz prozore, probudila me je. Ne osećam više onu gorčinu u ustima, ne obuzima me odvratnost. Grad je poprimio crvenkaste nijanse. Boje života. Ja sam žrtveno jagnje, svojevoljno. Drugi izbor značio bi biti konformista. Sanjala sam devojku sa cvetom. Srećnu.

Published by