Lena Popović: NEDOVOLJNO ŽBUNJA U PARIZU („Masna mrva“)

Tokom jednog jutarnjeg izjedanja kroasana u Parizu, pala sam na plavi kaput relativno običnog čoveka sa dobrom dušom i lošom higijenom. Zažmurila sam u pripravnosti, iščekujući brzo sletanje na trotoar , ali nista. Zalepila sam se na licu mesta.

Pošto dati kaput nije prao prethodne dve godine, a nije planirao to da uradi ni u skorije vreme, ja sam ostala tu, zalepljena na kaputu.

Volela sam da posmatram ljude dok smo smo prolazili trgom ili šetali kejom. Volela sam da analiziram njihova lica i naspram toga zamišljam koja je njihova priča. A volela sam I da analiziram njega.

Oženjen je, dvoje dece, dobar posao, plata, fina kuća i auto… Sve što bi neko mogao poželeti da bi bio srećan. A on, opet, to nije bio. Nije bio ni naročito lep, oženio se relativno rano – u 21. godini. Bila mu je to prva devojka i smatrao je da neće naći bolju. Često sam ga posmatrala kako se budi i kako započinje svoju dnevnu rutinu. Rani jutarnji časovi, tek sviće i zraci sunca udaraju u zapuštene prljave prozore praveći čudne oblike na zidu prekoputa. On ustaje, oblači se, kafa, kravata, posao. Posao, večera, krevet. Subotom takođe radi, ali tada ide biciklom na posao. Troši suviše vremena tražeći žbun gde će sakriti bicikl od lopova. Nedovoljno žbunja u Parizu. Nedeljom se druže porodično, dolaze prijatelji, jedan ili dva para sa decom, a žena sprema krabu. Od malena su ga učili da je porodica i dobro plaćen posao glavni cilj u životu I da ako to ne postigne, nije postigao nista.

Sada je sve to postala rutina, monotona navika. Tuga mi se graničila sa besom dok sam gledala kako ponavlja dan za danom. Zar je moguće da ne postoje veća dostignuća od toga? Zar je moguće da društvo čini ljude koji ne žele, ili neće da prate ovaj šablon da se osećaju propalim? Zašto nam od malena usađuju takve ciljeve kao imperativ uspešnog života? Učimo devojčice da se udaju zbog čistog pojma braka, a dečake zbog koristi. Da radimo poslove koje ne volimo da bi održavali brakove kojima nismo zadovoljni. Zbog pritiska. Šablon.

I da me ne shvatite pogresno, uvek sam mislila da je najlepse postici sve sto zelimo, nezavisno od onoga što nam je nametnuto.

Mada, šta ja znam, ja sam samo mrva.

Masna mrva doduše.

Published by