Anastasija Bijelić: KONTRA („Transgender skejterka u pokušaju“)

Aleksej ima ustaljen raspored, četiri para vansica i skejt koji je kupio na Najlonu nakon što su mu ukrali bicikl. On ne zna da vozi skejt ali ga nosi sa sobom gde god da krene ne bi li ga bol koji posle oseća podsetio da bi mogao da nauči.

On misli da je dobro.

Ponedeljkom pije kafu na terasi, tursku, jaku tursku, jaku tursku bez imalo šećera, jaku tursku bez šećera iz šolje koju mu je poklonio jedan od bivših dok je još bio Helena. Ne voli kafu. Ne voli tu šolju. Ne voli sebe. Pravi se da ne voli njega.

On misli da je dobro.

Utorkom šeta tačno dvadeset i pet minuta – ni minut više, ni minut manje – oko svog bloga i gleda prozore. Najviše voli one drvene, one sa kojih se farba ljušti, one čija su stakla prekrivena belim čipkanim zavesama. Nikada ne bi savio PVC na svoje zidove. Od plastike mu se skameni koza.

On misli da je dobro.

Sredom sluša The National. Nekim sredama mu se učini da se ne seća kako je postojao pre High Violet. Nekim drugim sredama zamišlja sebe u svojoj staroj koži na koncertu u Beču. Nekim trećim samo misli da je sve vreme slušao istu pesmu ili svaku pesmu u isto vreme. Ili tako nešto.

On misli da je dobro.

Četvrtkom sedi na železničkoj stanici i čeka da petak dođe vozom. Kada je bio Helena, mislio je da sve stvari koje voliš dolaze vozom. Nekih navika ne možeš da se rešiš koliko god pokušavao.

On misli da je dobro.

Petkom vadi sve svoje stvari iz ormana, baca ih na pod i leži na njima dok gleda ni u šta. U nekoj epizodi „Seks i grad“ video je da to pomaze sredovečnim depresivnim ženama. Nije sredovečan. Nije depresivan. Nikako nije žena. Samo se i dalje nekada oseća tako.

On misli da je dobro.

Subotom izadje na kafu sa onom jednom devojkom koju zna preko druga neke drugarice. Sede jedno preko puta drugog i pričaju o stvarima koje ih ne zanimaju onako kako pričaju ljudi koji se više ne vole. Nisu se nikada ni voleli. Nikada se neće ni voleti. Ali ima dana kada mu se nasmeje. To je okej. Ima dana kada joj uzvrati. I to je okej.

On misli da je dobro.

Nedeljom cepa sve što je ostalo od knjiga iz dana kada je bio Helena. Razbija njene solje, a onda makazama seče njene omiljene farmerice. Od aprila se pomerio sa 3 centimetra. Nekim nedeljama ga to raduje, onim drugima vrišti u jastuk jer ne zna šta će sa sobom kada završi sa farmericama. Već je bacio svu njenu šminku, poklonio sve njene haljine, promenio njeno ime na vratima. Prošle nedelje je čak slomio sve njene ploče i napravio mural od njih na istočnom zidu. Ove nedelje, ipak, samo sedi u fotelji i smeje se.

On misli da je dobro ali ja sam naučila da mu ne verujem.

Mi govorimo različitim jezicima ali smo savladali veštinu pretvaranja da se razumemo. Mi govorimo dva različita jezika ali odlično lažemo jedno drugo na nekom trećem.

Aleksejevo „dobro sam“ znači mnogo toga. Nekim danima da je ustao, oprao zube i stigao na predavanje na vreme. Nekim danima da nije slomio ništa u stanu, da nije podigao glas nijednom i da se suzdržao od razbijanja nosa prvoj osobi na ulici da bi dokazao da je muško. Nekim danima znači da se nasmejao pa makar jednom, nekim danima da nije osetio ništa.

Aleksejevo „dobro sam“ zvuči kao Ezra Koenig u „Giving Up The Gun“ ali on ne sluša Vampire Weekend i nema predstavu šta to znači. Aleksejevo „dobro sam“ zvuči kao 11. septembar, omanji zemljotres ili automobilska nesreća ali je slabo i nesigurno i lebdi u vazduhu spremno da padne svakog trenutka.

Aleksejevo „dobro sam“ je sofizam, paralogizam, argumentum ad populum, petitio principii, svaka logička greška u isto vreme.

Aleksej ima ustaljen raspored, krive noge, četiri para vansica i skejt koji je kupio na Najlonu nakon što su mu ukrali bicikl, koji i dalje ne ume da vozi.

Published by