Simeona Jakišić: BESKRAJNOST NOĆNE VRATOLOMIJE („Nesigurni pisac“)

Oči je peku. Da li zbog fascinantno velikog broja sati nespavanja ili zbog ove uzaludne radnje koju je noćas ponovila ko zna koliko puta, ni sama ne zna. U svakom slučaju, uzima papir i ponovo čita pokušaj svog odgovora na zadatak.

Žalbica

Magijskom fakultetu, Odseku za antitalentovane

Stari Sad, 6. dan posleoktobarskog meseca, 2089. godine

Kandidat broj 7699, Bojažljivi Kosmonaut

Voleo bih da uložim žalbicu na odluku da me ne primite na ovaj Odsek vašeg fakulteta. Smatram da ispunjavam sve potrebne uslove da bih postao njegov član. Naime, bavim se istraživanjem nepoznatih i dalekih svetova tehnikom mašte. Proučavam psihološke karakteristike kako ljudi tako i drugih nestvarnih bića. Svoja zapažanja zapisujem ali ne volim da ih delim sa drugima, što je slučaj i sa prizorima koje nastojim da zarobim u kadrove uz pomoć oko-fotoaparata – mahnito škljocam treptanjem na svakom drugom koraku i upijam fotografije bez da to iko zna. Opsednut sam optičkim iluzijama kao i stvarima koje se ne vide golim okom (mikroskopiram tragove osećanja i neizgovorenih reči, na primer). Tražim razloge tamo gde ih nema. Vidim priče tamo gde ih nema. Mnogo grešim. O svemu pišem. Najviše čitam. Jer upravo u pisanoj reči prepoznajem baš onu uzvišenu magiju čiji bih istinski deo želeo da postanem i ostanem.

Kao što i sami možete da zaključite, apsolutno sam netalentovan za mnoštvo magičnih elemenata kojima mi je život prožet (kao i vaš fakultet, uostalom(i ne, ne znam da bacam čini)), zato vas molim, pomozite mi da dodirnem magiju kojom sam neprestano okružen i koju toliko volim (makar samo kažiprstom)!

Srdačno,

Bojažljivi Kosmonaut

„Šta sam ja to kog vraga napisala? Ovo nema nikakvog smisla. Ne samo da nema smisla nego sam i temu promašila. ‘Ajde što sam temu promašila nego ovo nije ni kreativno. Dobro… Znači, užasno je. Napisaću nešto drugo. ”

Sedi. Ne pomera se.

„Previše je kasno. Nemam ni vremena ni snage da pišem potpuno novi tekst. Dobro… Onda ću popraviti ovaj. ”

Sedi. Ne pomera se.

Obuzima je bes zbog nesposobnosti da bilo šta promeni i svesti da je isključivo ona odgovorna za svoj neuspeh. Želi da pocepa papir. Da mu pokaže kako je to kada je raskomadan u hiljade delova i pritom nemoćan, kao što je ona ove noći. Kao i obično, želi da odustane.

Sedi. Ne pomera se.

Oči je peku. Da li zbog fascinantno velikog broja sati nespavanja ili zbog ove uzaludne radnje koju je noćas ponovila ko zna koliko puta, ni sama ne zna. U svakom slučaju, uzima papir i ponovo čita pokušaj svog odgovora na zadatak…

Published by