Sergej Ivančev: BELA NOĆ („Bolne memorije“)

Još jedan dan na poslu, proveden do kasnih sati. Trebalo je da završavam papirologiju do kasno u ponoć, a možda i kasnije. Miris kafe je bio neodoljiv, čak i posle stote danas. Većina kancelarija je bila prazna, samo je moj sto bio osvetljen, a oko njega sam mrak, kao poslednja nada ovog mesta. Iako nisam voleo papirologiju, obožavao sam ovakvu atmosferu; Pisaća mašina, noć i ja. Ali, odjednom, osetio sam nešto, kao šaptanje davno zaboravljenih duhova govoreći mi da sam zaboravio nešto da uradim, nešto hitno. Ne zaustavljajući se da razmislim šta sam zaboravio, požurio sam do kuće verujući da je nešto u vezi nje. Uleteo sam u svoj auto i požurio. Ignorišući moje nenormalno ponašanje koje je podsećalo kao da me je nešto obuzelo, išao sam sve brže. Vremenom, tamna prikaza se pojavila na putu. Skrenuo sam tačno na vreme da je ne bih zgazio, samo da bih se slupao u zid. Teturajući se iz auta, otišao sam da proverim kako je druga osoba. Nije bilo ikakvog traga da je neko bio tu. Verovatno je pobeglo da ne bih uspeo da je okrivim za sudar. Sada nisam imao vremena da tražim dotičnu osobu jer sam bio sam na putu, bez kola, ne znajući gde sam. I tako sam otišao da tražim pomoć. Stigao sam do jedne vile, koja nije bila u najboljem stanju. Dvorišna vrata su bila otključana, tako da sam ušao. Dok sam se teturao kroz dvorište, opazio sam da je vila u stvari napuštena, raspadala se, zarašljeni bršljeni, nepokošena trava, ali videlo se da je nekada bila prelepa. Iako sam znao da nema nikog u vili pratio sam znatiželju koje mi je uzrokovalo to mesto, i ušao sam.

Nije bila nimalo lepša iznutra. Jedino što ju je krasilo jesu bile paučine. Jedini izvor svetlosti koji sam posedovao su bile šibice, ali to nije bio problem jer sam našao neiskorišćene sveće. Upalio sam nekoliko, a poneo sam jednu sa sobom da bih mogao da istražim ostatak vile. Gledajući slike, otkrio sam da je ovo imanje pripadalo porodici Brodbent. Koliko se sećam, gospodin Brodbent je bio optužen za višestruko ubistvo mladih devojaka. Nije bilo nikakvog motiva, bilo je nedovoljno dokaza, a nije bilo znakova problematično psihološkog ponašanja do tada u njegovom životu. Bio je proglašen nedužnim.

U daljnjoj istrazi imanja naišao sam na, ono što se činilo da je soba gospodina Brodbenta. Nije bila ništa posebna. Mala soba sa radnim stolom, sa punom tacnom istrulelih ‘Čerčil’ cigara, orman pun raznih knjiga. Dok sam ih razgledavao naišao sam na knjigu za koju se ispostavilo da je dnevnik. Pošto u sobi nije bilo dovoljno svetla, odlučio sam da se vratim u sobu sa svećama. U sobi je jedna bila ugašena, a onda sam tek tada osetio nešto što mi je nateralo da poskočim od straha, hladovina, neko je otvorio vrata. Gledao sam kako da se sakrijem od koga god da je dolazio. Kad sam krenuo prema suprotnom smeru opazio sam šljašteće belu prikazu kako prolazi kroz vrata, kao duh, bilo je nestvarno. Nije mi padalo na pamet da krenem prema ‘duhu’, ali kad sam vratio pogled ugledao sam potpunu suprotnost. To je bila crna prikaza sa puta, samo što sam ovaj put mogao jasnije da je vidim; izgledala je kao utvara, sva u crnom dimu kao sve najgore što postoji. U tom trenutku sam bio siguran da sam nešto loše pojeo i da je ovo sve nestvarno. Ne želeći da proverim da li sam u pravu, odlučio sam da pođem za belim duhom. Put je vodio ka zadnjem delu vile u drugo dvorište. Tamo na fontani ležala je naslonjena devojka u belom koja je sijala zaslepljujućom svetlošću, taj trenutak je bio nestvaran, nelogičan i predivan ali i žalostan u isto vreme. Prišao sam joj, ispružila je svoju ruku, a ja sam je prihvatio svojom i tada sam dobio viziju.

Nebo je bilo krvavo crveno, bio sam u Brodbentovoj sobi, ispred njegovog stola, ispred njega. Ne primećujući me, krenuo je da ustaje, i ja sam ga pratio. Odveo me je do podruma koji ranije nisam opazio, i tad sam je ponovo video, samo što ovaj put nije sijala. Ležala je u bari krvi, a on je prolazio pored nje kao da nije postojala, i tada sam video da je krenuo prema drugim, sve su bile vezane. U očajanju sam uzeo devojku u naručje i prigrlio pokušavajući da joj kažem nešto, ali moje usne nisu progovarale. Klečeći nad telom devojke, kaputa natopljenog krvlju, u nemoći da išta uradim, u nemoći da utičem na taj paralelni svet memorija vratio sam se u stvaran svet.

Otvorio sam oči, i prvo što sam otkrio je da je dan, da sam u slupanom autu. Ipak je to sve bio samo užasan košmar izazvan sudarom. Pogledao sam na vilu, i bila je napuštena kao i pre, samo što je kapija ovaj put bila zatvorena. Osmehnuo sam se shvatajući da se ništa od toga nije zaista desilo. Tad sam video na susednom sedištu dnevnik gospodina Brodbenta.

Published by