Никола Гудељ: ВРЕЋА („Психотични пљачкаш“)

Преплашена лица ме посматрају из ћошка просторије. Осетим грашке зноја на њиховим челима, њихов бледи одсјај ми пробада очи. Поред мене стоји он. Његов прљави кез ме одушевљава. Ни трунка сажаљења у његовим очима. Прст на обарачу лак, као лист на ветру, знам да жели да окине. Нешто га је одувек привлачило у призору крви распршене по зиду. Бели зидови банке просто дозивају да буду попрскани. Ипак, нисмо овде дошли да чинимо злодела. Не велика бар. Све је умотано у самртну тишину, радница иза пулта махнито прелеће погледом с мене на њега. Подижем револвер ка њој. Страва је пресеца. Као уплашени зец, неспретно отвара фиоку. Бледе шаке почињу да грабе новчанице и трпају их у врећу. Има огромне вештачке нокте. Видим да се мучи с њима. Секунде су овде вечност. У даљини чујем полицијске сирене. Већ их је звала, проклета била. Ово мора брже. Прилазим пулту. Револвер јој је сада уперен међу очи преко тањушног шалтерског стакла. Могао бих тако лако… Боље не. Потребна ми је. Засад. Врећа је скоро пуна. Сав тај новац ме радује. Месец дана на океану? Можда и више. Можда Њујорк. Није битно. Само он и ја. Пријатна језа ми голица кичму, заноси ме. Неки живе за викенд. Неки да отплате кредит. Ја? Ја живим за овај осећај. Можда сам луд, али они никад неће спознати ово блаженство које сада осећам.

Врећа је пуна. Време је. Дрхтећи, шалтеруша ми је пружа. Њени нокти ме опет нервирају. Не подносим их. Грубо јој отимам врећу. Чује се пуцање. Сломио сам јој нокат. Прелепо. Ово је испало чак и боље него што сам очекивао. Бесна је. Нека. Драго ми је. Осећам да би ми рекла нешто. Револвер се не слаже. Готови смо. Он ме и даље гледа. Прљави кез је још увек ту, сада чак и мало шири него малопре. Узвраћам му осмех. Време нам је да кренемо. Врата банке се отварају са небеском лакоћом. Црвени „пунто“ нас чека паркиран испред.

„Дај ми врећу“, он ми наређује.

Пружам му је. Све за њега. Сирене су сада јако близу. Можда и превише близу. Он ће да вози. Одлично. Никад нисам био добар за воланом. Отварам врата. „Пунто“ већ бруји, спреман да крене. Једном ногом у ауту, чујем пуцањ. Па још један. Бутина ми је обливена црвеном течношћу. Био бих задивљен, да не боли к’о ђаво. Дочекује ме хладан асфалт. „Пунто“ одлази уз шкрипу гума. Док залази за ћошак, сирене коначно стижу до мене.

Published by