Minja Vuletić: BOLNA… BESPOVRATNA

“Jedini način da se oslobodiš iskušenja jeste da se predaš.” –rekla je Lui Li. Tako sam je ja zvao. Vidiš, nikad nije htela da mi kaže svoje pravo ime. Ili svoje pravo bilo šta. Često sam znao da je pitam zašto to radi. Često je znala da mi kaže nešto što je čula u nekom filmu, starom. “Laganje je najveći vid zabave koji devojka moze da dostigne bez da skida odecu.” Ona je sama bila jedna velika igra, pozorišna predstava. Nikad nisam mogao da razlučim da li je bila tragedija ili komedija. Sve u vezi sa njom bilo je izmešano. Nekad smo se mi mešali, nekad naši umovi, nekad naše tišine. Uvek sam mslio da kada možeš sa nekim da deliš apsolutno ugodnu tišinu, da si našao nekog posebnog. I u tim trenucima bi se Lui Li i ja samo gledali. Ponekad sa čašom u ruci, ponekad sa cigaretom, ponekad sa njenom rukom u mojoj.

Pokisla, očarana, ozarena. Tog dana me je baš čudno gledala. Uznemiravajuće je koliko šarmantna je umela da bude. Glas joj je mirisao, telo strujalo. Uvek nema, bolna, bespovratna. Pogled joj je bio obojen čudnim zvukom. Sva nesavladiva. Živela je u senkama džeza i nemara. Znaš, osećao sam se kao osoba pored nje. Tog dana mi je dala neku malu crnu svesku, čitavu ispisanu nepoznatim muškim imenima. Mnogo toga je tada htela da mi objasni.

Sledeći put kad sam hteo da je vidim, nisam. Znaš, Lui Li je znala nekad tako da nestane. Samo da bi nestala. Eto tako. Samo se ovog puta nije vratila.

Bila je sva satkana od priviđenja. Bila je samo moj trenutak.

Pokisla, očarana, ozarena. Toliko sam znao o njoj. Skoro ništa. Ipak, zvao sam je Lui Li.

Published by